U Siriji sam najviše naučio o arapskoj književnosti

Gonkurova nagrada je kao jedan veliki reflektor koji su usmerili na vašu knjigu i na vas kao autora. Kada je dobijete, zaista osećate snagu firme Gonkur: ljudi vas prepoznaju na ulici, traženi ste, puno putujete, knjiga ostvaruje veliki tiraž, a vi, naravno, nemate vremena da pišete novu.

Ovako francuski pisac Matijas Enar, dobitnik Gonkurove nagrade 2015. za roman „Busola” i gost „Molijerovih dana”, ilustruje situaciju u kojoj se nađe njen laureat. Dok razgovaramo u Francuskom institutu u Beogradu, čiji je gost i gde je u utorak imao svoje veče, kaže da pravo iz Beograda ide u Luksemburg, zatim u Bretanju. U nedelju se vraća kući samo na nekoliko dana, pa nastavlja istim tempom da predstavlja roman „Busola” u kome slavi Orijent i ukazuje na plodna ukrštanja kultura istoka i zapada, a koji je ostvario tiraž između 250 i 300 hiljada primeraka. Orijent ga je oduvek privlačio. Studirao je arapski i persijski jezik i doktorirao u Parizu, a zatim bio na dužim studijskim boravcima na Srednjem istoku.

Knjiga napisana sa puno strasti, za koju mu je juče uručena i Gonkurova nagrada studenata Srbije, pojaviće se do sajma knjiga i na srpskom jeziku u izdanju „Akademske knjige” u prevodu Tamare Valčić Bulić. Isti izdavač objavio je ovih dana i Enarov roman iz 2008. godine „Zona” u prevodu Anđe Petrović, stilski originalno delo na 500 strana sa rečenicama bez tačke, za koje je dobio nekoliko nagrada i zbog kojeg je već prošao ovim regionom više puta jer je glavni lik Hrvat u službi francuske obaveštajne službe. Susreti sa ljudima su mu, kaže, najviše pomogli da postigne tu autentičnost.

Originalnost stila Enar je zadržao i u „Busoli”, gde dugim rečenicama koje ne daju ni da se predahne, vodi čitaoce od kraja 18. veka do danas, od Istanbula, Damaska, Palmire do Teherana i drugih mesta, i to za jednu noć kroz sećanje glavnog junaka Franca Ritera, muzikologa iz Beča, kao i kroz njegov odnos sa prijateljicom Sarom, avanturistkinjom i poznavaocem Orijenta.

Rekli ste da ste ovim romanom, zapravo, želeli da modifikujete viziju koju Zapad ima o Orijentu?

Danas se Orijent gotovo isključivo gleda kroz nasilje, rat i fanatizam islamskog ekstremizma, a takav pogled prikriva svu raznovrsnost ne samo celokupnog muslimanskog sveta nego i naših odnosa sa tim svetom. Roman „Busola” je zamišljen da bi se ponovo, na drugi način, opisali ti odnosi koji su mnogo dublji nego što se to danas vidi na prvi pogled i koji se ne mogu svesti na nasilje, jer su te dve kulture blisko povezane u svakom pogledu.

Da li je, u svetu punom tenzija, moguće boriti se protiv te šematizovane slike?

Mislim da nismo osuđeni da budemo slepi. Smatram da umetnost, književnost i određena vrsta novinarstva upravo pokušavaju da prikažu raznolikost tog prostora.

Vi kažete da ne postoje granice između istoka i zapada?

Ustvari, istok i zapad su dva koncepta koji ne predstavljaju ništa stvarno sem onih etiketa koje su im prilepljene tokom vekova. Gde bi bila granica između istoka i zapada danas? Nekada se pričalo da Beč predstavlja „vrata istoka”. Danas bi to mogao da bude Istanbul ili Beograd... Naravno, granica se vremenom pomerala i zaista je nemoguće povući jednu preciznu liniju da bi se ona obeležila. A zašto? Zato što su uvek postojale pomešane zone, razmene, kao i veliki ekonomski, politički i vojni pokreti dominacije Evrope, Francuske, Velike Britanije na južnu i istočnu obalu Sredozemlja. I, naravno, stvarna vojna i politička dominacija izaziva i pokret u suprotnom smeru, pa tako elementi iz kulture, jezika, književnosti dopiru do severne Evrope. I što više vreme prolazi, ta granica, koju smo nekada mogli da obeležimo, postaje sve fluidnija i transparentnija i može da se nađe svuda u Evropi.

Da li ste Beč izabrali za polazište svog romana upravo zato što je predstavljao „vrata istoka”?

Ne samo zbog toga. Beč je za mene bio savršeno polazište za to veliko putovanje ka Istoku koje „Busola” predstavlja, jer on spaja u sebi mnogo toga. Osim što je tu nekada bila granica sa Otomanskim carstvom, Beč je takođe veliki centar muzike. Ima tu mnogo slojeva!

„Busola” je i odraz aktuelne situacije na Bliskom istoku, pogotovo krize u Siriji?

Mada kriza u Siriji nije direktno prisutna u romanu, ona je na neki način dekor za priču. Verovatno sam i napisao „Busolu” zbog te vatre koju svaki dan gledamo na televiziji, zbog svakodnevnih slika nasilja koje se dešava. Sirijska katastrofa verovatno je jedna od najvećih i najvažnijih drama koja se desila na istoku od davnina, a priliv izbeglica kroz Grčku pokazuje, zapravo, da je Sirija vrlo blizu. Taj odnos blizine treba da nam bude u svesti i kad razmišljamo o kulturi.

Svojevremeno ste živeli u Siriji, kao i u Libanu, Egiptu...

Imam puno uspomena iz Sirije gde sam bio prvo u Damasku, zatim u jednom malom gradu na jugu zemlje. To su bili verovatno najplodniji periodi u mom životu jer sam mnogo toga naučio, pre svega, o arapskoj književnosti, ali i o raznovrsnosti i načinu života, o različitim kulturama koje se ukrštaju na srednjem istoku.

Već 15 godina živite u Barseloni gde ste predavali na univerzitetu, a sada ste otvorili libanski restoran?

Barselona je mediteranski grad koji mi odgovara, a gastronomija mi je jako važna i to sa više aspekata. Taj restoran u Barseloni je, pre svega, priča o prijateljstvu sa Libancem kojeg dugo poznajem i koji je odlučio da zajedno sa mnom restoran otvori. Kuhinja, način na koji se jede, razna jela, sve to je za mene jedna vrsta kulture, a ujedno i način da se pokaže različitost na najpozitivniji način.

Kada ste 2011. bili u Beogradu rekli ste da volite srpsku literaturu i da ste čitali Tišmu, Kiša, Bulatovića, Pavića, Albaharija, Valjarevića, Basaru, Marojevića. Da li ste u međuvremenu otkrili još neke srpske pisce?

Tačno je da i dalje puno čitam srpsku književnost, zapravo književnost iz bivše Jugoslavije, ali naravno to zavisi od prevoda, a ne prevodi se baš mnogo. Nedavno sam pročitao knjigu „Atlas opisan nebom” Gorana Petrovića. Neobičan autor! Čak sam ga i sreo u Francuskoj prilikom objavljivanja te knjige. Izašlo je i novo izdanje „Hazarskog rečnika” i nedavno sam ga ponovo čitao. Otvorenu formu tog romana smatram veoma inspirativnom. Ona pokazuje koliko je danas čovek slobodan da piše i da čita roman.