Ništa nije elokventnije od keša

Neki dan kolega Fred pronađe na internetu članak o avganistanskim poslovicama i reče: „Nikad nemoj dati konja onome ko poseduje istinu, jer će ti ga odneti.” Dođavola, šta bi to moglo da znači?

Svi krenusmo da se raspravljamo o značenju poslovice, te možda hoće da se kaže da niko ne poseduje istinu, ili da je istina nestalna i brzo utekne, ili možda to da i istinoljubivi ljudi pokleknu pred pohlepom?

Elem, tu se ja dosetim i nazovem prijatelja iz Avganistana da ga upitam da nam objasni poslovicu. A on mi na to ispriča priču o Nasrudinu hodži, koga je jednom prilikom neki čovek zamolio da mu proda konja na pijaci. Međutim, kada je Nasrudin hodža otišao na pijacu, konja je prepoznao njegov pravi vlasnik, koji je potvrdio da mu je konj ukraden, pa mu ga je Nasrudin hodža vratio. A kada ga je malo kasnije lopov upitao pošto mu je prodao konja, Nasrudin hodža mu je odgovorio: „Nažalost, nisam dobro prošao, jer sam ga prodao po nabavnoj ceni.”

A ja sam mislila da je Nasrudin hodža lik iz naše narodne književnosti, no eto ga i u Avganistanu, gde ga, doduše, nazivaju Nasrudin han.

Razmišljam tako ovih dana o našim narodnim mudrostima i o životnim lekcijama na temu pravednosti, poštenja, istinoljublja, rodoljublja, ljubavi i dobrote koje one daju. Čini mi se da je savet majke Jevrosime Marku Kraljeviću sasvim dovoljan da se ispravno živi: „Nemoj, sine, govoriti krivo ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga! Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogr’ješiti dušu.”

Istina, pravda i vera spadaju u one vrednosti za koje nije šteta dati život. Makar su nas tako učili u školi. Uvek sam mislila da se poslovicama sa generacije na generaciju prenose slične vrednosti, te da različiti narodi dele isto nasleđe izrečeno drugačijim rečima.

„Čovek treba da bude umereno, a ne previše mudar, jer je srce mudrog čoveka retko srećno”, veli jedna skandinavska poslovica, koja u jevrejskoj verziji glasi: „Kada Bog odluči da slomi nečije srce, podari mu mnogo mudrosti.”

Međutim, u današnjem modernom društvu postoje poslovice koje su veoma cinične i prenose pogrešne vrednosti, verovatno uzrokujući mnoga nečoveštva.

Nekada su dobrota i naivnost spadale u kvalitete, kada smo još uzimali za primer Isusa Hrista, koji je govorio da će samo naivni ući u carstvo božje. Danas se u našem narodu rasprostranila poslovica: „Dobar i glup, dva brata rođena.”

U Francuskoj, zemlji u kojoj živim, dobrota veoma često izgleda sumnjivo i mnogi ljudi smatraju da se iza nje nalaze neke skrivene namere, kao što su sopstveno prikazivanje u što boljem svetlu kako bi se manipulisalo drugima ili dodvoravanje nekome da bi se izvukla određena korist. Naravno, dobra dela nisu uvek motivisana dobrim namerama, pa čak i Isus spominje da ne treba bacati bisere pred svinje, ali ipak samo Bog poznaje naša srca i nije dobro da se svako dobro delo dovodi u pitanje.

Neki dan nam jedna koleginica reče na pauzi kako joj uvek zapada najgori deo posla jer se najmanje buni, pa naši nadređeni misle da je ona kao neka „dobra kruška” (bonne poire), preterano mekana i naivna. „Previše dobar, previše glup”, odgovori joj prisutni kolega, savetujući joj da se afirmiše i nauči kako da kaže „ne”, čak i šefu.

Francuzi imaju mnoge poslovice koje prenose materijalističke vrednosti, prema kojima je važnije zaraditi novac nego steći prijatelje ili očuvati dobre rodbinske odnose.

Tako se kaže da „ništa nije elokventnije od keša” ili da se „samo od blata čovek isprlja”, to jest kako to veli Viktor Igo u „Jadnicima”: „biseri se ne rastvaraju u blatu”.

Poslovica „kada se seljak obogati, nema ni rođaka ni prijatelja”, možda i svedoči o nekoj životnoj realnosti, ali čudna poslovica „slađi je hleb koji se ukrade i krišom jede nego onaj koji se kupi ili ispeče” zaista ne bi trebalo da se spominje pred decom.

Naša poslovica s ovim u vezi glasi: „Sve voda opere, osim crna obraza.”

„Samo se bogatima pozajmljuje novac”, rekao je finansijski savetnik kada mi je odobrio stambeni kredit, jer sam imala malu ušteđevinu koja mu je dokazala da umem da štedim. Tada sam imala koleginicu koja je zarađivala dvadeset posto više od mene, ali kojoj je odbijen zahtev jer se uvek na kraju meseca nalazila u minusu. Ova poslovica nam dolazi od Molijerovog Tartifa.

Onda kada mostarski pesnik Aleksa Šantić moli naše emigrante rečima: „Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije”, Francuzi odgovaraju: „Nebo je svuda plavo.” A kada Šantić apeluje na svoje zemljake da budu rodoljubi: „U ovoj zemlji ostanite i vi i za nju dajte vrele krvi vaše”, Francuzi vele: „Sto godina pod zastavom, sto godina na nosilima.”

U Latinskoj četvrti u Parizu, na trgu San Mišel, nalazi se predivna fontana sa statuom arhanđela Mihaila na kojoj je uklesan sledeći tekst: „Od 19. do 25. avgusta, posle pedeset meseci nemačke okupacije, narod Pariza, kada su se približile oslobodilačke vojske, podigao se protiv okupatora.”

To izgleda znači da Parižani tokom pedeset meseci nisu pružali nikakav otpor okupatoru, te da oslobođenje duguju saveznicima koji su se iskrcali u Normandiji. Jednom Francuzu moralo bi izgledati veoma čudno to što se u našoj zemlji organizuju fešte kada majke šalju sinove u vojsku.

Nedavno je filozof Mišel Onfrej rekao da zapadna civilizacija nema šansu da nadvlada islamsku zato što na Zapadu niko nije spreman da da život za svoje ideje, dok je to muslimanima normalno.

Neke osnovne vrednosti, koje su donedavno bile univerzalno prihvaćene, danas se dovode u pitanje i zamenjuju novima. Danas je parola „snađi se”, a najuspešnijim se smatra onaj ko najviše ugrabi ili otme drugima. Više se ne poštuju ni svoje ni tuđe svetinje, a onda se odjednom začudimo otkud toliko nasilja u svetu.

Nedavno sam otišla na konferenciju o terorizmu i tu saznala da najveći broj mladih Evropljana koji napuštaju svoje porodice kako bi odbegli u ratom zahvaćenu Siriju potiču iz srednje klase, od školovanih roditelja, profesora ili trgovaca koji su najčešće ateisti. Izgleda da je tim mladim ljudima potreban smisao života koji ne može da im ponudi moderno potrošačko društvo.

Smisao koji se lako može pronaći u samo nekoliko reči majke Jevrosime – da se ne zaborave.

Nataša Jevtović, Pariz