Ништа није елоквентније од кеша

Неки дан колега Фред пронађе на интернету чланак о авганистанским пословицама и рече: „Никад немој дати коња ономе ко поседује истину, јер ће ти га однети.” Дођавола, шта би то могло да значи?

Сви кренусмо да се расправљамо о значењу пословице, те можда хоће да се каже да нико не поседује истину, или да је истина нестална и брзо утекне, или можда то да и истинољубиви људи поклекну пред похлепом?

Елем, ту се ја досетим и назовем пријатеља из Авганистана да га упитам да нам објасни пословицу. А он ми на то исприча причу о Насрудину хоџи, кога је једном приликом неки човек замолио да му прода коња на пијаци. Међутим, када је Насрудин хоџа отишао на пијацу, коња је препознао његов прави власник, који је потврдио да му је коњ украден, па му га је Насрудин хоџа вратио. А када га је мало касније лопов упитао пошто му је продао коња, Насрудин хоџа му је одговорио: „Нажалост, нисам добро прошао, јер сам га продао по набавној цени.”

А ја сам мислила да је Насрудин хоџа лик из наше народне књижевности, но ето га и у Авганистану, где га, додуше, називају Насрудин хан.

Размишљам тако ових дана о нашим народним мудростима и о животним лекцијама на тему праведности, поштења, истинољубља, родољубља, љубави и доброте које оне дају. Чини ми се да је савет мајке Јевросиме Марку Краљевићу сасвим довољан да се исправно живи: „Немој, сине, говорити криво ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога! Боље ти је изгубити главу него своју огр’јешити душу.”

Истина, правда и вера спадају у оне вредности за које није штета дати живот. Макар су нас тако учили у школи. Увек сам мислила да се пословицама са генерације на генерацију преносе сличне вредности, те да различити народи деле исто наслеђе изречено другачијим речима.

„Човек треба да буде умерено, а не превише мудар, јер је срце мудрог човека ретко срећно”, вели једна скандинавска пословица, која у јеврејској верзији гласи: „Када Бог одлучи да сломи нечије срце, подари му много мудрости.”

Међутим, у данашњем модерном друштву постоје пословице које су веома циничне и преносе погрешне вредности, вероватно узрокујући многа нечовештва.

Некада су доброта и наивност спадале у квалитете, када смо још узимали за пример Исуса Христа, који је говорио да ће само наивни ући у царство божје. Данас се у нашем народу распространила пословица: „Добар и глуп, два брата рођена.”

У Француској, земљи у којој живим, доброта веома често изгледа сумњиво и многи људи сматрају да се иза ње налазе неке скривене намере, као што су сопствено приказивање у што бољем светлу како би се манипулисало другима или додворавање некоме да би се извукла одређена корист. Наравно, добра дела нису увек мотивисана добрим намерама, па чак и Исус спомиње да не треба бацати бисере пред свиње, али ипак само Бог познаје наша срца и није добро да се свако добро дело доводи у питање.

Неки дан нам једна колегиница рече на паузи како јој увек запада најгори део посла јер се најмање буни, па наши надређени мисле да је она као нека „добра крушка” (bonne poire), претерано мекана и наивна. „Превише добар, превише глуп”, одговори јој присутни колега, саветујући јој да се афирмише и научи како да каже „не”, чак и шефу.

Французи имају многе пословице које преносе материјалистичке вредности, према којима је важније зарадити новац него стећи пријатеље или очувати добре родбинске односе.

Тако се каже да „ништа није елоквентније од кеша” или да се „само од блата човек испрља”, то јест како то вели Виктор Иго у „Јадницима”: „бисери се не растварају у блату”.

Пословица „када се сељак обогати, нема ни рођака ни пријатеља”, можда и сведочи о некој животној реалности, али чудна пословица „слађи је хлеб који се украде и кришом једе него онај који се купи или испече” заиста не би требало да се спомиње пред децом.

Наша пословица с овим у вези гласи: „Све вода опере, осим црна образа.”

„Само се богатима позајмљује новац”, рекао је финансијски саветник када ми је одобрио стамбени кредит, јер сам имала малу уштеђевину која му је доказала да умем да штедим. Тада сам имала колегиницу која је зарађивала двадесет посто више од мене, али којој је одбијен захтев јер се увек на крају месеца налазила у минусу. Ова пословица нам долази од Молијеровог Тартифа.

Онда када мостарски песник Алекса Шантић моли наше емигранте речима: „Остајте овдје, сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије”, Французи одговарају: „Небо је свуда плаво.” А када Шантић апелује на своје земљаке да буду родољуби: „У овој земљи останите и ви и за њу дајте вреле крви ваше”, Французи веле: „Сто година под заставом, сто година на носилима.”

У Латинској четврти у Паризу, на тргу Сан Мишел, налази се предивна фонтана са статуом арханђела Михаила на којој је уклесан следећи текст: „Од 19. до 25. августа, после педесет месеци немачке окупације, народ Париза, када су се приближиле ослободилачке војске, подигао се против окупатора.”

То изгледа значи да Парижани током педесет месеци нису пружали никакав отпор окупатору, те да ослобођење дугују савезницима који су се искрцали у Нормандији. Једном Французу морало би изгледати веома чудно то што се у нашој земљи организују феште када мајке шаљу синове у војску.

Недавно је филозоф Мишел Онфреј рекао да западна цивилизација нема шансу да надвлада исламску зато што на Западу нико није спреман да да живот за своје идеје, док је то муслиманима нормално.

Неке основне вредности, које су донедавно биле универзално прихваћене, данас се доводе у питање и замењују новима. Данас је парола „снађи се”, а најуспешнијим се сматра онај ко највише уграби или отме другима. Више се не поштују ни своје ни туђе светиње, а онда се одједном зачудимо откуд толико насиља у свету.

Недавно сам отишла на конференцију о тероризму и ту сазнала да највећи број младих Европљана који напуштају своје породице како би одбегли у ратом захваћену Сирију потичу из средње класе, од школованих родитеља, професора или трговаца који су најчешће атеисти. Изгледа да је тим младим људима потребан смисао живота који не може да им понуди модерно потрошачко друштво.

Смисао који се лако може пронаћи у само неколико речи мајке Јевросиме – да се не забораве.

Наташа Јевтовић, Париз