Tanak program savremene domaće drame

61. Sterijino pozorje

Tekst Biljane Srbljanović „Tuđe srce ili Pozorišni traktat o granici”, oblik je dokumentarističke drame koja je nastajala u procesu rada sa četiri glumca, iz Bosne i Hercegovine i sa Kosova. Istraživane su teme granica, sa posebnim akcentom na bosanski i kosovski kontekst, ali i sa laganim proširenjem na problem izbeglica iz Sirije i Iraka. Izvođači Jusuf Brkić, Jelena Kordić Kuret, Adriana Matoši, Armend Smajli i Alban Ukaj, bez skrivanja iza fiktivnih likova, pod svojim imenima, igraju, pevaju, plešu i sviraju, mahom prizore koji odražavaju pitanja političkog ograničavanja kretanja, rigidnih viznih režima.

S obzirom na to da je forma teksta osobena, on sam po sebi nema upadljivije književne vrednosti, više se za njega može reći da je scenski predložak, polje skicirane igre, gde reditelj i glumci treba da udahnu opipljivije teatarske vrednosti. Režija Dina Mustafića nažalost ih nije udahnula, već je naprotiv, u prvi plan progurala njegovu ilustrativnost, dajući prednost opštostima, nepotrebnom i banalnom potvrđivanju već potvrđenog.

Scena je pusta, fiksirana su četiri ekrana na kojima se prikazuju fotografije ili video snimci. Oni uglavnom izlišno, trivijalno ilustruju radnju, ponekad su očigledni toliko da je to kič, ali ne onaj samosvesni, samoironični, već jednodimenzionalni. Na primer, gledamo prizore žica preko plavog neba kada se govori o ogradama i granicama, preočigledne komentare o sputanoj slobodi. Nisu samo ekranske slike ilustrativne, već i fizička igra. Na primer, kada Alban govori o šutki na koncertu grupe „Biohazard”, sećajući se svoje mladosti, akteri prikazuju šutku (scenski efekat bi bio jači da je izostala ta ilustracija). Skoro da je sve u ovoj produkciji nažalost jednoznačno, plitko, daleko ispod nivoa programa Sterijinog pozorja.

Predstava „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali”, prema duodramskom tekstu Tanje Šljivar, u režiji glumice Mirjane Karanović, svakako je vrednije, emotivno zgusnutije, izvođački superiornije delo. No, treba reći i to da je rediteljski moglo da bude preciznije, postoje padovi u tempu izvođenja. Radnja se dešava u javnom toaletu u Bosni, likovi su tinejdžer Milan koji puni sedamnaest godina i četrdesetpetogodišnja Mara, a između njih se plete mreža fiktivnih i stvarnih odnosa.

Tokom sedamdesetpetominutne predstave, akteri predstavljaju različite, arhetipske, parove likova i odnosa, između Majke i Sina, Oca i Ćerke, Sestre i Brata, Žene i Muškarca. Oni su nosioci sećanja, prostor između njih je mesto suočavanja sa demonima prošlosti, divljim duhovima neraščišćenih krivica. Mirjana Karanović u ulozi Mare sugestivna je u različitim likovima koje precizno predstavlja: žene koja je razorena zbog odlaska sina, razdragane devojčice pune života, zatim devojke koja u klubu pleše kao da sutra ne postoji, kao i seksualno sputane žene koja plaća za seksualne usluge. Enes Salković kao Milan je bio ubedljiv partner Karanovićevoj, sjajno se snašao u ulogama sina, oca, brata, ljubavnika, svedenim sredstvima je izrazio njihovu složenu osećajnost.

Ove dve predstave su činile selekciju predstava po savremenim domaćim dramama na ovogodišnjem Pozorju. Zenička predstava je neosporno kvalitetna, za razliku od sarajevske, ali je ipak kamerno delo koje nema kapacitet da bude noseći stub programa Sterijinog pozorja (opravdano je uključena, ali nije trebalo da bude noseća). Zbog toga smatramo da je ovaj ključni segment festivala, program predstava po savremenoj domaćoj drami, na 61. Pozorju bio slab.

Selekcija zavisi od produkcije i odražava produkciju, ali je istovremeno i lični izbor koji je ove godine mogao da bude umetnički vredniji. Nismo imali kompletan uvid u predstave koje su bile kandidovane, ali, među onima koje smo videli, možemo da navedemo bar dve za koje smatramo da su umetnički i te kako zaslužile da budu uključene u deo programa predstava po savremenoj srpskoj dramaturgiji. To su „Peti park” Borisa Liješevića (Bitef teatar) i „What Is Europe?” Lasla Vegela i Andraša Urbana (MESS, Sarajevo), a može im se dodati i neobični „Strujosek” Aleksandra Radivojevića i Aleksandra Švabića (Atelje 212).