Танак програм савремене домаће драме

61. Стеријино позорје

Текст Биљане Србљановић „Туђе срце или Позоришни трактат о граници”, облик је документаристичке драме која је настајала у процесу рада са четири глумца, из Босне и Херцеговине и са Косова. Истраживане су теме граница, са посебним акцентом на босански и косовски контекст, али и са лаганим проширењем на проблем избеглица из Сирије и Ирака. Извођачи Јусуф Бркић, Јелена Кордић Курет, Адриана Матоши, Арменд Смајли и Албан Укај, без скривања иза фиктивних ликова, под својим именима, играју, певају, плешу и свирају, махом призоре који одражавају питања политичког ограничавања кретања, ригидних визних режима.

С обзиром на то да је форма текста особена, он сам по себи нема упадљивије књижевне вредности, више се за њега може рећи да је сценски предложак, поље скициране игре, где редитељ и глумци треба да удахну опипљивије театарске вредности. Режија Дина Мустафића нажалост их није удахнула, већ је напротив, у први план прогурала његову илустративност, дајући предност општостима, непотребном и баналном потврђивању већ потврђеног.

Сцена је пуста, фиксирана су четири екрана на којима се приказују фотографије или видео снимци. Они углавном излишно, тривијално илуструју радњу, понекад су очигледни толико да је то кич, али не онај самосвесни, самоиронични, већ једнодимензионални. На пример, гледамо призоре жица преко плавог неба када се говори о оградама и границама, преочигледне коментаре о спутаној слободи. Нису само екранске слике илустративне, већ и физичка игра. На пример, када Албан говори о шутки на концерту групе „Биохазард”, сећајући се своје младости, актери приказују шутку (сценски ефекат би био јачи да је изостала та илустрација). Скоро да је све у овој продукцији нажалост једнозначно, плитко, далеко испод нивоа програма Стеријиног позорја.

Представа „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали”, према дуодрамском тексту Тање Шљивар, у режији глумице Мирјане Карановић, свакако је вредније, емотивно згуснутије, извођачки супериорније дело. Но, треба рећи и то да је редитељски могло да буде прецизније, постоје падови у темпу извођења. Радња се дешава у јавном тоалету у Босни, ликови су тинејџер Милан који пуни седамнаест година и четрдесетпетогодишња Мара, а између њих се плете мрежа фиктивних и стварних односа.

Током седамдесетпетоминутне представе, актери представљају различите, архетипске, парове ликова и односа, између Мајке и Сина, Оца и Ћерке, Сестре и Брата, Жене и Мушкарца. Они су носиоци сећања, простор између њих је место суочавања са демонима прошлости, дивљим духовима нерашчишћених кривица. Мирјана Карановић у улози Маре сугестивна је у различитим ликовима које прецизно представља: жене која је разорена због одласка сина, раздрагане девојчице пуне живота, затим девојке која у клубу плеше као да сутра не постоји, као и сексуално спутане жене која плаћа за сексуалне услуге. Енес Салковић као Милан је био убедљив партнер Карановићевој, сјајно се снашао у улогама сина, оца, брата, љубавника, сведеним средствима је изразио њихову сложену осећајност.

Ове две представе су чиниле селекцију представа по савременим домаћим драмама на овогодишњем Позорју. Зеничка представа је неоспорно квалитетна, за разлику од сарајевске, али је ипак камерно дело које нема капацитет да буде носећи стуб програма Стеријиног позорја (оправдано је укључена, али није требало да буде носећа). Због тога сматрамо да је овај кључни сегмент фестивала, програм представа по савременој домаћој драми, на 61. Позорју био слаб.

Селекција зависи од продукције и одражава продукцију, али је истовремено и лични избор који је ове године могао да буде уметнички вреднији. Нисмо имали комплетан увид у представе које су биле кандидоване, али, међу онима које смо видели, можемо да наведемо бар две за које сматрамо да су уметнички и те како заслужиле да буду укључене у део програма представа по савременој српској драматургији. То су „Пети парк” Бориса Лијешевића (Битеф театар) и „What Is Europe?” Ласла Вегела и Андраша Урбана (МЕСС, Сарајево), а може им се додати и необични „Струјосек” Александра Радивојевића и Александра Швабића (Атеље 212).