Dverjanski politbiro ili etikete umesto argumenata

Slažem se s tezom gospodina Dojčinovića da je generalno dobro razgovarati i kada se ne slažemo. Ovoga puta saglasnost se tu i završava.

U odgovoru uvaženog g. Dojčinovića na tekst u „Politici” „Presvlačenje Dveri”, on implicitno sugeriše da je razlog pomenutog teksta moje nezadovoljstvo zbog nedostatka „čvrstine” i „agresije” u nastupima Dveri.

Na taj način se o istom trošku, pored iznesene neistine (nedostatak agresije i čvrstine svakako nije povod mog teksta, a još manje razlog mog izlaska iz Dveri), suptilno diskvalifikuje „drski” kritičar – to jest ja.

Indikativno je da se gospodin Dojčinović, da bi me svrstao u neke „mračne” i „retrogradne” tipove, etiketirajući me da sam zagovornik, kako kaže, „rigidnog samozatvaranja”, oglušio o istinu. U tekstu „Presvlačenje Dveri” nisam iznosio svoj stav prema NATO-u, gej paradi i EU, kako je u tekstu „Dveri porodične Srbije” (11. jun) imputirano. U tekstu „Presvlačenje Dveri”, to uopšte nije bila tema. Gospodin Dojčinović i Dveri, dakle, grade svoj odgovor na početnoj neistini o mojim „mračnim antievropskim” stavovima koji – nigde nisu izrečeni.

Tema mog teksta je bila: neprincipijelnost i nedoslednost stranke Dveri i situacioni, to jest dvojni, politički moral koji je iz određenih političkih poteza pomenute stranke proizašao. Ne vidim da je to komplikovano za razumevanje, pogotovo to ne bi trebalo da bude za jednog univerzitetskog profesora.

S druge strane, ništa od odgovora na ključne i vrlo egzaktne argumente i navode iznete u prvom tekstu ne videsmo, osim suvoparnih objašnjenja o organizacionim razlikama između forme grupe građana i stranke i etiketa u vezi s mojom navodnom agresivnošću.

Kada je o agresivnosti reč, nikad nisam bio pristalica „čvrstine” i „agresije” poput one dverjanske, ispoljene za vreme postizborne „balkonijade” na Veliki petak ili one ispred vrata ulaza u RIK i verbalne agresije usmerene protiv voditeljke RTS-a.

Da, zaista smatram da je i logički i moralno problematično voditi politiku u kojoj se ujutru borimo protiv agenata stranog uticaja, a po podne saučestvujemo na skupovima koju upravo ti agenti organizuju. Da, smatram da je neprincipijelna politika u kojoj je gej parada u prvoj rečenici nebitna, a u trećoj veoma bitna; politika u kojoj je Rusija prvo jedini put, a posle izbora postade najbitnija: neutralnost; politika u kojoj je NATO prvo neprijateljska organizacija, a posle se sa njom može bez problema sarađivati; politika u kojoj je Tadić 2012. lopov, a 2016. poželjan drugar za borbu protiv izborne krađe (Dveri su upravo zbog izborne krađe 2012. tužile Borisa Tadića kao njenog organizatora).

Gospodin Dojčinović ukazuje i na „tabloidne izvore” iz kojih tobože crpim informacije. Voleo bih da me profesor uputi koji su mediji (osim onih čiji je vlasnik bivši direktor CIA, a na kojima su predstavnici Dveri u predizbornom periodu bili često viđeni gosti) „normalni” da ne bih slučajno koristio „nenormalne” i da li je jedini kriterijum za razlikovanje tabloidnih i nenormalnih medija i onih koji to nisu –blagonaklonost prema Dverima.

Da zaključim, odgovor g. Dojčinovića je udžbenički primer zamene teza i pokušaja diskreditacije. Umesto konkretnog odgovora ili još poštenijeg ćutanja, dobijamo činovnički pamflet koji se diskvalifikacijama i etiketiranjem u politbiro stilu bavi ličnošću kritičara umesto iznetim činjenicama.

Od parlamentarne političke stranke očekuje se da se na razumniji – argumentovan – način brani od vrlo proverljivih navoda, koji svedoče o njenim „dužničko-poverilačkim” odnosima i o dnevno promenljivoj politici.

*Član starešinstva Dveri do juna 2015.