Na Vračaru se kuća na kuću penje

Profesorka Mirjana Prošić Dvornić od 2000. godine predaje kulturnu antropologiju na Nortvud univerzitetu u Midlandu, u Mičigenu. Direktorka je i kustos univerzitetske galerije, a osim istraživanja moderne arhitekture ovog američkog grada, bavi se fenomenom globalizacije.

Do odlaska u SAD (1995), predavala je na Filozofskom fakultetu, a pre nekoliko godina njenu monografiju o odevanju u Beogradu objavili su „Stubovi kulture”.

Nedavno je ova profesorka u Etnografskom muzeju održala predavanje „Kulturno nasleđe, šta i zašto čuvamo”. Govorila je o tome kako Amerikanci čuvaju objekte, ambijente, predmete, dokumenta, i rituale koji podsećaju na najvažnije trenutke formiranja nacije, društva i njihove kulture. U Americi, kaže, postoji večita dilema: sačuvati za istoriju ili prodati i ostvariti profit.

– Na sreću, razum je uvek pobeđivao u najvažnijim slučajevima. Prvi objekat koji je restauriran i sačuvan u repertoaru državne memorije bio je Dom nezavisnosti u Filadelfiji. Čuva se i rodna kuća i imanje prvog predsednika Džordža Vašingtona u Virdžiniji, znamenitosti iz rata s Meksikom, Građanskog rata, spomenici učesnicima ratova izvan teritorije SAD (Prvi i Drugi svetski rat, Koreja, Vijetnam). Grad Njuport čuva naseobinske celine koju su podigle najmoćnije porodice iz doba intenzivne industrijalizacije Amerike, kao što su Astor i Vanderbilt. Tokom druge polovine 19. veka počelo je očuvanje prirodnih sredina, pa je tako 1872. američki Kongres osnovao prvi nacionalni park na svetu Jeloustoun, koji se prostire na teritoriji država Montana, Vajoming i Ajdaho – ističe naša sagovornica.

Gradovi ne čuvaju samo najreprezentativnije delove svoje prošlosti. Muzej ostrva Elis označava tačku ulaska svih imigranata koji su dolazili sa Istoka, iz Evrope. A na Menhetnu postoji i Tenement muzej – nekadašnji spratni jeftini stanovi, dugi i uski, samo s jednom prozorom u prednjoj sobi za kojom su se nizale ostale prostorije, a sada su pretvoreni u muzejske prostore.

– Kada je reč o našoj zemlji, trebalo bi proširiti način razmišljanja o zaštiti, i ne misliti samo o reprezentativnom i elitnom, već i o svakodnevnom. Na primer, zaštititi beogradska dvorišta sa stanovima za izdavanje. Još ih ima veoma mnogo pa nam zato nisu u fokusu opažanja. Ali, oni su bili i još uvek jesu veoma značajni za kulturu stanovanja ovog grada. Centar grada, posebno Vračar je „ugušćen”, kuće se penju jedna na drugu na račun drugih potrebnih sadržaja – ističe Mirjana Prošić Dvornić.  

Na opredeljenje da studira etnologiju, uticale su i godine detinjstva provedene u Africi, gde je njen otac radio sa grupom arhitekata na uređenju Akre, prestonice Gane.

– Najupečatljivije su bile boje, ne samo prirode već i svega stvorenog ljudskom rukom, kao što je odeća starosedelaca. Rano sam naučila najvažnije lekcije u životu: da naša planeta pruža veoma mnogo raznolikosti i da je privilegija ako je osoba u prilici da ih upoznaje; da se ispod ogromnog dijapazona etničkih, rasnih, nacionalnih razlika krije jedna te ista ljudska priroda koja se ispoljava na toliko mnogo uzbudljivih načina. U internacionalnu školu išle su devojčice iz Libana, Engleske, Finske, Poljske, SAD, Indonezije, Egipta. Odlazila sam u njihove kuće, jela njihovu hranu, posmatrala njihove običaje – priča profesorka.

Baveći se kasnije procesom globalizacije, naglašava da on nije izazvao nova ili drugačija zbivanja, ali ih je, u svojoj najnovijoj fazi, od devedesetih godina 20. veka veoma mnogo ubrzao.

– Delim mišljenje da je globalizacija počela pre nekoliko vekova, u vreme osvajanja Novog sveta, uspostavljanje novog ekonomskog sistema i trgovine koja je obuhvatala čitav svet. Uglavnom se ljudi sele iz manje razvijenih u razvijene zemlje, s juga na sever, sa istoka na zapad. Amerika poslednjih godina beleži porast broja legalnih useljenika, 40 odsto je više i stranih studenata. Kineski studenti drže se i žive zajedno, prilično su zatvoreni, ali i radoznali za nova saznanja. Evropljani i Afrikanci, često prvi put odvojeni od roditelja, prolaze kroz očekivane faze iskustva „kulturnog šoka” i adaptacije – kaže Mirjana Prošić Dvornić.

Dugo naša sagovornica istražuje i fenomen hip-hop kulture, posebno rep muzike u njenom izvornom obliku, kada je nastala kao jedan vid protesta diskriminisanih grupa stanovništva.

Rep je, dodaje profesorka, pokazao neverovatnu prilagodljivost potrebama grupa sličnog statusa u mnogim drugim sredinama: među Pakistancima imigrantima u Engleskoj, u predgrađima Pariza naseljenim doseljenicima iz Afrike i arapskih zemlja, bivšim francuskim kolonijama, u Senegalu, Palestini.   

– Poslednjih godina veoma mnogo se razvijaju i različiti delovi primenjene antropologije koja koristi rezultate istraživanja za rešavanje aktuelnih problema. Na primer, medicinska antropologija bavi se onim narodima koji nisu naučeni na lečenje zvaničnom medicinom i leče se vudu magijom i lekovitim biljem. Kada se osećaju loše, razmišljaju ko im je naudio putem vradžbina i ne prijavljuju da su bolesni. Ima svoju primenu i u biznisu, kada doprinosi boljem razumevanju ljudi u interkontinentalnom kontekstu – zaključuje naša sagovornica.