Dan kad je umro konj Šinđi

Do pre godinu dana sam radila u privatnoj osnovnoj školi. Neko je imao mnogo para kad je odlučio da pravi tu školu, koja je zidana u viktorijanskom stilu, a zamišljena je po uzoru na najskuplje i najelitnije engleske škole. Pored lepih zgrada u kojima su smeštene prostrane učionice, škola je opremljena najnovijim i najskupljim uređajima, a deci su na raspolaganju veštačko jezero i rečica, gde mogu da kajakaše, bazeni, sportski tereni, boldering, nekoliko ponija i prelep konj.

Mislim da su mnogi upravo zbog časova jahanja upisali decu u tu školu. Iako je škola dobro zamišljena i sve je urađeno planski do najsitnijih detalja, nikad nije bilo više od šezdesetak dece u prvih šest razreda, koliko i traje osnovna škola u Japanu. Razlog što u jednom razredu nema više od desetoro dece jeste previsoka cena. Samo najbogatiji mogu da priušte tako skupu školu gde je školska uniforma preko hiljadu dolara, a mesečna rata, u dolarima, ima tri nule. Dva puta godišnje se ide na skijanje, a na đačke eskurzije se ide na Guam i Havaje.

Direktor i vlasnik škole je stariji gospodin koji bi s vremena na vreme dolazio u školu da proveri stanje, a ta provera bi se uvek završavala njegovim dubokim snom u dubokoj direktorskoj fotelji. Direktor se uvek žalio na zdravlje i tegobe s visokim krvnim pritiskom. Izuzev direktora, nastavnice muzičkog i mene, niko od zaposlenih nije imao više od trideset godina.

Pošto sam ja bila jedini stranac, za mene nisu važila japanska nepisana pravila da kao žensko moram da podgrevam i služim ručak direktoru, da mu kuvam čaj i zapitkujem svaki čas da li nešto želi. Imala sam tu sreću da samo posmatram kako su još uvek, u 21. veku, veoma živi tradicionalni japanski običaji.

S prestankom rada u školi, prestao je i moj kontakt sa zaposlenima i više od godinu dana nisam ništa čula o zbivanjima u školi. Pre nekoliko dana me je u pola sedam ujutru probudila gospođica Ueda i plačnim glasom mi se počela izvinjavati što me zove tako rano ujutru, napomenuvši da je stvar hitna i da me zove na sahranu koje će se održati to pre podne. Onako sva bunovna nisam ni obratila pažnju kad mi je rekla ime osobe koja je umrla. Nije mi tada ni palo na pamet da se sahrane u Japanu ne obavljaju „pod hitno”, već svakoj sahrani koja je ujutru prethodi večernje bdenje i da bi me sigurno obavestili ranije o svim događajima.

Elem, onako bunovna zaključila sam da je umro direktor škole i kad sam je pitala kad je umro direktor, gospođica Ueda mi je odgovorila: „Ne, ne, ne direktor! Umro je Šinđi!” Opet je usporenost mog uspavanog mozga nadvladala racionalno razmišljanje. Nisam znala ko je Šinđi. Nijednog učitelja nisam nazivala imenom, već prezimenom. Tanaka-sensej, Morita-sensej, Hajaši-sensej?

Ko je Šinđi od njih? Bože, sva trojica su u kasnim dvadesetim godinama...

Ueda-sensej je bila brža od mene i shvatila je da nisam sklopila sve kockice i rekla je: „Umro je Šinđi, konj, konj Šinđi.” Šinđi se oprostio od zemaljskog života prethodnu noć. Sahrana je planirana za devet ujutru, pa me je zbog toga Ueda-sensej zvala tako rano ujutru.

Nisam mogla da odem na sahranu, pa me je učiteljica zamolila da joj objasnim šta znače „ona tri engleska slova”. Opet se javila nedoumica u meni i pokušala sam da brzo razmišljam. Koja tri slova? Tek kad mi je rekla da žele da stave na nadgrobni spomenik „ona tri slova”, onda mi je sinulo da žele da napišu: RIP (rest in peace).

Nije mi baš jasno da li me je Ueda-sensej zvala da me pita za značenje ta „tri slova”, da me pozove na sahranu ili je u pitanju bilo i jedno i drugo. Bila sam deo kolektiva četiri godine, a Šinđi je je bio deo iste porodice. Japancima su posao i vernost kolektivu iznad svega. Trebalo se oprostiti dostojanstveno.

Šinđi, počivaj u miru!

Vesna Belušević, Cukuba, Japan