Дан кад је умро коњ Шинђи

До пре годину дана сам радила у приватној основној школи. Неко је имао много пара кад је одлучио да прави ту школу, која је зидана у викторијанском стилу, а замишљена је по узору на најскупље и најелитније енглеске школе. Поред лепих зграда у којима су смештене простране учионице, школа је опремљена најновијим и најскупљим уређајима, а деци су на располагању вештачко језеро и речица, где могу да кајакаше, базени, спортски терени, болдеринг, неколико понија и прелеп коњ.

Мислим да су многи управо због часова јахања уписали децу у ту школу. Иако је школа добро замишљена и све је урађено плански до најситнијих детаља, никад није било више од шездесетак деце у првих шест разреда, колико и траје основна школа у Јапану. Разлог што у једном разреду нема више од десеторо деце јесте превисока цена. Само најбогатији могу да приуште тако скупу школу где је школска униформа преко хиљаду долара, а месечна рата, у доларима, има три нуле. Два пута годишње се иде на скијање, а на ђачке ескурзије се иде на Гуам и Хаваје.

Директор и власник школе је старији господин који би с времена на време долазио у школу да провери стање, а та провера би се увек завршавала његовим дубоким сном у дубокој директорској фотељи. Директор се увек жалио на здравље и тегобе с високим крвним притиском. Изузев директора, наставнице музичког и мене, нико од запослених није имао више од тридесет година.

Пошто сам ја била једини странац, за мене нису важила јапанска неписана правила да као женско морам да подгревам и служим ручак директору, да му кувам чај и запиткујем сваки час да ли нешто жели. Имала сам ту срећу да само посматрам како су још увек, у 21. веку, веома живи традиционални јапански обичаји.

С престанком рада у школи, престао је и мој контакт са запосленима и више од годину дана нисам ништа чула о збивањима у школи. Пре неколико дана ме је у пола седам ујутру пробудила госпођица Уеда и плачним гласом ми се почела извињавати што ме зове тако рано ујутру, напоменувши да је ствар хитна и да ме зове на сахрану које ће се одржати то пре подне. Онако сва буновна нисам ни обратила пажњу кад ми је рекла име особе која је умрла. Није ми тада ни пало на памет да се сахране у Јапану не обављају „под хитно”, већ свакој сахрани која је ујутру претходи вечерње бдење и да би ме сигурно обавестили раније о свим догађајима.

Елем, онако буновна закључила сам да је умро директор школе и кад сам је питала кад је умро директор, госпођица Уеда ми је одговорила: „Не, не, не директор! Умро је Шинђи!” Опет је успореност мог успаваног мозга надвладала рационално размишљање. Нисам знала ко је Шинђи. Ниједног учитеља нисам називала именом, већ презименом. Танака-сенсеј, Морита-сенсеј, Хајаши-сенсеј?

Ко је Шинђи од њих? Боже, сва тројица су у касним двадесетим годинама...

Уеда-сенсеј је била бржа од мене и схватила је да нисам склопила све коцкице и рекла је: „Умро је Шинђи, коњ, коњ Шинђи.” Шинђи се опростио од земаљског живота претходну ноћ. Сахрана је планирана за девет ујутру, па ме је због тога Уеда-сенсеј звала тако рано ујутру.

Нисам могла да одем на сахрану, па ме је учитељица замолила да јој објасним шта значе „она три енглеска слова”. Опет се јавила недоумица у мени и покушала сам да брзо размишљам. Која три слова? Тек кад ми је рекла да желе да ставе на надгробни споменик „она три слова”, онда ми је синуло да желе да напишу: RIP (rest in peace).

Није ми баш јасно да ли ме је Уеда-сенсеј звала да ме пита за значење та „три слова”, да ме позове на сахрану или је у питању било и једно и друго. Била сам део колектива четири године, а Шинђи је је био део исте породице. Јапанцима су посао и верност колективу изнад свега. Требало се опростити достојанствено.

Шинђи, почивај у миру!

Весна Белушевић, Цукуба, Јапан