Skrivena istina rata

Od našeg specijalnog izveštača

Alepo – Ništa od primirja u Alepu. U subotu su opet odjekivale eksplozije granata i raketa kojima su teroristi iz istočnog dela grada gađali zapadni deo Alepa. U poslednjih pet dana u Alepu je poginulo više od 100, a ranjeno je oko 1.000 ljudi. Zanimljivo je da razaranje zapadnog Alepa, koji drže snage sirijske armije, nije prisutno u zapadnim medijima iako u gradu povremeno borave i grupe zapadnih novinara. Vide ljude kako u prekrcanim automobilima, taksijima i autobusima, pod udarima raketa iz pravca Idliba, beže s rubnih područja zapadnog Alepa ka centru. I niko o tome nijednu reč, balkanska ratna medijska matrica se ponavlja: nismo javili, nije se ni dogodilo.

Procene su da je u istočnom Alepu oko 270.000 ljudi i oko 10.000 pripadnika raznih terorističkih formacija, kojima civili služe kao živi štit. Ući vojno u taj lavirint zahteva i mnogo ljudskih žrtava i mnogo vremena. U ofanzivi od pre nekoliko dana terorističke formacije krenule su iz pravca Idliba, koji je već 18 meseci u njihovim rukama, da se spoje sa snagama u istočnom Alepu. U prvim napadima učestvovalo je oko 5.000 terorista. Postigli su manji prodor u naselju 3000, ali su ih trupe sirijske armije, „tigrovi” i „pustinjski sokolovi”, ubrzo vratile na početne pozicije. Istočni deo Alepa sada je opkoljen od strane sirijske armije, teroristima je prekinuto snabdevanje iz pravca Turske. Sirijska 4. oklopna divizija kod naselja Ramuse i naselja 3000, koje sam juče obišao, kao i kvart 1070, štiti prvu liniju odbrane južnog dela Alepa.

Zapadni mediji su, naravno odmah, podigli glas oko humanitarne krize u istočnom Alepu, ali je logično pitanje zašto onda teroristi ne puste civile da izađu iz tog dela grada. Zašto zapadni mentori terorističkih formacija u Siriji ne narede svojim štićenicima da humanitarnu krizu jednostavno okončaju puštanjem naroda da izađe iz istočnog Alepa? Umesto što civile drže zatočenima.

Rat u Siriji nije pitanje demokratije, jer demokratija u Siriji nije bila ni bolja ni slabija od one u Saudijskoj Arabiji ili Kataru. Upravo te dve zemlje glavni su finansijeri terorističkih formacija u Siriji. Želja da se sunitski lanac država proširi od Katara do Turske, naravno tu je i Turska, da se svrgavanjem sadašnje vlasti u Damasku načne vlast u Teheranu, a Iran je glavni suparnik Saudijske Arabije, te američko nastojanje da se iz regiona izbace Rusi i da se planiranim gasovodom od Katara preko Sirije i Mediterana Evropska unija odvoji od ruskog gasa, a time dodatno oslabi Rusija, sve je to dovelo do sukoba u Siriji.

Pre rata ovde su postojali politički disidenti, bilo ih je u zatvorima ni manje ni više nego i u drugim arapskim zemljama. Vlast u Damasku nekoliko je puta proglašavala opštu političku i vojnu amnestiju, ali to nije mnogo pomoglo jer su na stranu opozicije ušle velike pare. Zatim je iz Turske ušlo i moderno američko naoružanje, pa su dezerteri iz sirijske vojske pomislili da mogu da pobede u ovom ratu. Na vrhuncu sukoba protiv vlade u Damasku borilo se oko 1.300 raznih terorističkih grupa i formacija, od čega 58 većih. Takozvane snage Slobodne sirijske armije čine bivši vojnici i oficiri dezerteri iz regularne sirijske vojske. Na početku rata na njih je igrala EU i Amerika. U međuvremenu snage Slobodne sirijske armije izgubile su svoju moć, deo njihovih pripadnika prešao je u redove Al Nusre i ID, prihvatili su i njihovu radikalnu ideologiju. Danas formacije Slobodne sirijske armije u vojnom smislu ne predstavljaju ozbiljniju snagu, ali ih još neke zapadne zemlje pomažu i naoružanjem i preciznim obaveštajnim informacijama.

Na političkom planu Slobodna sirijska armija samo na papiru priznaje vođe sirijske opozicije koji pregovaraju u Ženevi, a ovi što pregovaraju u Ženevi ne mare baš mnogo za Slobodnu sirijsku armiju jer ta vojna formacija nema ni jedinstvenu komandu, niti jednog komandanta, nema vojne subordinacije. Opšti haos...

Kada je reč o Al Nusri i ID, i SAD i Velika Britanija nikako da odvoje njihove trupe od ostalih formacija „umerene opozicije”. Dva puta su to Amerikanci obećali Rusima i dva puta su Rusi zaustavljali Sirijce da potpuno ne opkole istočni deo Alepa. I oba puta su i Ruse i Sirijce Amerikanci po tom pitanju prevarili. Taktika kreni-stani, primirje, pa ništa. Sve poznato s Balkana...

Trenutak ovog rata jeste da imamo na jednoj strani regularnu vlast u Damasku i teroriste koji ratuju protiv te vlasti. Damask je postigao to da se bilo kakva opozicija jednostavno utopila u terorističke formacije, a tome su kumovale i SAD i ostale zapadne zemlje. Zato sada i imamo Bašara el Asada protiv terorista. Za mene tu nema dileme, ovi koji se sada bore protiv vlade u Damasku vratili bi Siriju u kameno doba. Nema interneta, nema duvana, nema alkohola, čak ni piva, nema fudbalskih utakmica, uopšte nema sporta, ali ima prodaje ljudi kao robova na pijacama... Da li je to ta demokratska alternativa Bašaru el Asadu?

Povratak iz Alepa. Na ček-pointu Salamija pitam za Smaja. U maloj kućici sedi Smajo pored crvenog „Iskrinog” telefona. Kaže da me je prepoznao s televizije jer je sirijska televizija tri dana uzastopce emitovala moj intervju s predsednikom Bašarom el Asadom. Izveštač „Politike” postao je medijska zvezda u Siriji. U restoranu ljudi su mi prilazali i čestitali, a neki muškarci slali čak i poljupce. Za arapski svet to je normalno.

Smajo iz Salamije poziva i ostale vojnike s ček-pointa i svi viču, zapravo urliču: „Jala, jala Srbija”. Na arapskom: „’Ajmo, ’ajmo Srbija”...