Negde na ivici sveta

Solun – Solunski filmski dani teku uz nešto manje uzbuđenja nego prethodnih godina, ali i sa neugašenim entuzijazmom grčke publike koja tradicionalno kao miljenika izdvaja program „Balkanski pregled”.

I ove godine prema odluci selektora Dimitrisa Kerkinosa, što je ruku na srce i realnost balkanskih kinematografija, u ovom programu dominiraju rumunski i turski filmovi. Naravno, nije preskočena ni srpska produkcija. Naši su predstavnici ovde koprodukcijski filmovi „Dobra žena“ Mirjane Karanović, „S one strane“ hrvatskog autora Zrinka Ogreste i „Tranzicija“ Milice Tomović kao jedan od pet odabranih kratkometražnih filmova u okviru balkanske selekcije. Dugometražni film „Svi severni gradovi“ Daneta Komljena prikazuje se u novoosnovanom paralelnom međunarodnom programu „Film Forward“...

Što se tiče glavnog takmičarskog programa u njemu je mnogo toga već viđenog na nekom od ovogodišnjih velikih svetskih festivala, tako da se ovakav postupak programiranja, od strane novopostavljenog umetničkog direktora Orestisa Andreadakisa, ne može smatrati inventivnim. Do ove godine najveći broj filmova u takmičarskoj selekciji bio je biran među onima koji su se prijavljivali specijalno za Solun. No, kako bilo, i publika i žiri ipak i sada imaju šta da vide.

Recimo, debitantski argentinski film „Modrobradi“ Gastona Solnickog (bio u venecijanskim „Horizontima“), inspirisan operom „Dvorac Modrobradog“ Bele Bartoka (?) i postavljen kao krajnje nekonvencionalan prikaz sazrevanja nekoliko mladih žena izolovanih od svih ugodnosti klase privilegovanih, zarobljenih u svojim telima u okruženju kulturne, ekonomske i duhovne recesije. Ili, „Ledi Magbet“ takođe debitantski film britanskog (pozorišnog) reditelja Vilijama Oldrojda koji je nedavno u San Sebastijanu osvojio nagradu kritike Fipresci. Oldrojdov film je prilično sveže čitanje starog dobrog Šekspira, impresivno snimljen u ruralnim predelima Engleske (radnja se događa 1865), precizan u prikazivanju mnoštva psiholoških, emocionalnih i socijalnih nijansi jednog doba u kojem glavna junakinja Katarina, ugušena u braku bez ljubavi, ne preza ni od čega kako bi dobila ono što želi – strasnu aferu sa mladim radnikom na imanju svoga muža...

Među boljim filmovima u trci za nagradu „Zlatni Aleksandar“ svakako je švedski film „Sami krv“ Amande Kernel koja je u Veneciji osvojila nagradu žirija Fedeore za najbolji film programa „Dani autora“. Ovo je izvrsno snimljen i dobro komponovan portret ljudi – pripadnika naroda Sami koji su ostali da žive na ivici sveta, daleko iznad Polarnog kruga. Ovo je i priča o kolonijalnoj prošlosti civilizovanog sveta viđenog očima četrnaestogodišnje devojčice, izložene rasizmu i biološkim eksperimentima tokom tridesetih godina prošlog veka. Ali, i priča o opstanku koji ima previsoku cenu – raskid veze sa porodicom, tradicijom i vekovnom kulturom...

Na dobar odziv publike naišao je mađarski film „Ubica čistog srca“ („Kills on Weels“) Atile Tila, koji je svetsku premijeru imao letos u Karlovim Varima, a potom bio prikazan i na našem Palićkom festivalu. Ova akciona komedija iščašenog humora postavljena je kroz poigravanje stvarnosti i fikcije čije su granice zamućene. Glavni junaci su „ubice“ u invalidskim kolicima, gangstera i krvi je na sve strane, ali kada se otkloni magla fikcije pred gledaocima je dirljiva priča o izazovima života u invalidskim kolicima i bol izazvan očevim odbijanjem da sina prihvati takvim kakav jeste.

Za sada po glasovima publike ipak vodi finski crno-beli debitantski (diplomski) film „Najsrećniji dani u životu Olija Makija“ Juha Kuosmanena, koji je bio pobednički film „Izvesnog pogleda“ ovogodišnjeg Kanskog festivala, viđen zatim i na Paliću, a 12. novembra biće prikazan i festivalu „Slobodna zona“ u Beogradu.

Film je inspirisan istinitom pričom iz života najuspešnijeg finskog boksera šezdesetih godina prošloga veka tik pred meč za titulu svetskog prvaka u perolakoj kategoriji. Tada je Oli Maki trebalo samo malo da izgubi na težini i da koncentrisano trenira. Umesto toga on se zaljubio. Sve ostalo je sportska istorija. Ali i simpatičan egzistencijalistički film kojeg će i publika „Slobodne zone“ zavoleti...