Beogradska košava u francuskoj poeziji

U prethodna tri veka u Francuskoj je živelo nekoliko književnica koje su pisale o našim prostorima, prevodile srpsku narodnu poeziju i unosile likove i običaje iz naših krajeva u svoja dela. One nisu dovoljno poznate široj javnosti, a upravo o njima bilo je reči na okruglom stolu „Žensko stvaralaštvo u kontekstu srpsko-francuskih veza” u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka, u organizaciji Društva za kulturnu saradnju Srbija – Francuska, uz podršku Grada Beograda. Profesorka Jelena Novaković sa Filološkog fakulteta u Beogradu i predsednica Društva za kulturnu saradnju Srbija-Francuska, govori za naš list najpre o Mileni Noković (1934–2010), rođenoj u Francuskoj, koja se angažovala da se čuje istina o Srbima tokom rata u Jugoslaviji devedesetih godina.

– Otac Milene Noković učestvovao je u Prvom svetskom ratu u francuskoj vojsci na Istočnom frontu 1915. godine, a ona je bila poslovna žena i političarka zadužena za kulturu. Završila je studije književnosti. Autorka je istorijskog romana „Noć pada na Kosovo” (preveden na srpski), koji seže u daleku prošlost naših prostora i ocrtava teme junaštva, rodoljublja, izdajstva, mešajući lično i ono što potiče iz naših narodnih predanja i pesama. U romanu oživljava srpsku državu s kraja 14. veka, život tadašnjih ljudi i društva, a navodi i stihove iz srpskih narodnih pesama. Napisala je i roman „Krvavi snegovi” (1999), o srpskom junaštvu i patnjama tokom Drugog svetskog rata – kaže za naš list dr Jelena Novaković.

Seks-šop bluz

Pominje dalje još jednu spisateljicu srpskog porekla, Beograđanku Ivanku Mikić-Dalmas (1932), čiji je otac Sava Mikić odlikovan francuskom Legijom časti za zasluge u Prvom svetskom ratu. Nekada rekorderka u plivanju i balerina, učenica Nine Kirsanove, Ivanka Mikić igrala je na više evropskih scena. Posle profesionalnog udesa na sceni kelnskog pozorišta, bavi se manekenstvom, zatim završava berzansku školu i postaje broker na njujorškoj berzi. U Parizu se nastanjuje 1966. i tu sreće budućeg supruga Luja Dalmasa, direktora lista „Balkan info”. U njena raznovrsna zanimanja spada i rad u seks-šopu, koji evocira u romanima „Seks u izlogu” i „Seks-šop bluz”. Za nas su zanimljive dve njene knjige u kojima prikazuje, na gotovo naturalistički način, običaje zabačenih delova srpske provincije i sukob tradicionalnog i modernog. U romanu „Noć svitaca” (1993), reč je o selu Glavine i motivu nečiste krvi, incestu i homoseksualnosti, a u „Ljubavnicima iz Usahle doline” (1997) o mentalitetu Homolja gde su običaji anahroni; muškarcu je sve dopušteno, dok je žena potlačena, bez velikih prava. To je priča o Joani koja od rane mladosti trpi nasilje da bi na kraju ubila svog zlostavljača Milijana...

– Neke francuske spisateljice boravile su u našim krajevima koji su za njih postali izvor lirskog nadahnuća, kao Lejla de Dampjer (1891–1955), autorka zbirke pesama „Oblesci i opsene” (1937), prve francuske knjige u izdanju Narodne štamparije Kraljevine Jugoslavije. To su pesme o Beogradu, dvema rekama, beogradskoj košavi, Kalemegdanu koji je posmatrala iz zgrade ambasade kao supruga francuskog ambasadora Robera de Dampjera.

Srpske motive koristila je i Margerit Šurman, autorka romana „Kosovski božur” (1928), u kome su glavni likovi Stevo Jović i Boža Marinković koji se snalaze kako bi opstali u Parizu, gde stiže i Milanka Ružić, glumica Narodnog pozorišta u Beogradu, „fatalna žena” zbog koje Stevo pati... U nedostatku podataka, može da se samo pretpostavi da je Margerit Šurman bila u kontaktu sa Srbima i srpskom kulturom, o čemu svedoče citati stihova srpske poezije u ovom romanu, kaže naša sagovornica.

Eliz kao Valter

– I čuvena Margerit Jursenar (1903–1987) nadahnuta je našom poezijom. U njenoj zbirci „Priče sa Istoka” priča „Mleko smrti” inspirisana je „Zidanjem Skadra, za „Osmeh Kraljevića Marka” poslužio joj je motiv iz pesme „Mali Radojica”, dok „Smrt Kraljevića Marka” pokazuje da su i najveći junaci smrtna bića. Herojski motiv ustupa mesto čovekovoj nesavršenosti koja je u isto vreme i izvor njegove veličine. Ova književnica poznavala je našeg pisca Jovana Hristića koji je napisao odličan esej o njenim „Hadrijanovim memoarima” – podseća Jelena Novaković.

Neke francuske spisateljice prevodile su naša književna dela. Liuz Svanton Belok (1796–1881), koja je bila borac za žensko obrazovanje, objavila je 1827. na francuskom deset srpskih pesama, a grofica Ema de Fre 1900. nekoliko naših priča. Treba pomenuti i Eliz Vojar (1786–1866), autorku više istorijskih romana koju su nazivali „Valterom Skotom Lorene”. Privučena nemačkim prevodom naših narodnih pesama iz pera gospođice Fon Jakob, Eliz Vojar ih prevodi na francuski i objavljuje 1834. godine.

A Fransoaz Han, francuska pesnikinja i književna kritičarka vijetnamskog porekla, rođena 1928. u Parizu, gde i živi, saradnica je časopisa „Evropa” i dobitnica Evropske nagrade za poeziju. Sa suprugom Stevom Šolajom, urednikom u izdavačkoj kući Arman Kolen, objavila je antologiju „Srpska seljačka poezija” (1969), u prevodu na francuski.

– Vredna pomena je i Đustinijana Vin koja postaje grofica De Rozenberg-Orsini. Živela je u drugoj polovini 18. veka. Rođena je u Veneciji, a deo života provela je u Parizu. Proslavila se romanom „Morlaci”, o „primitivnom” narodu koji je živeo u Dalmaciji. Prikazuje jednu porodicu u kojoj vladaju rusoovski zakoni prirode gde je žena ravnopravna sa muškarcem, što je u suprotnosti sa položajem žene ne samo u drugim porodicama u morlačkoj sredini, nego i u tzv. civilizovanim zemljama. Koristila je antropološki roman da bi ukazala na mogućnost da ženska sudbina može da bude drugačija – ističe Jelena Novaković.