Ovo je bila njihova godina

Komšije sa prozoraU programu „Forum” ovogodišnjeg Berlinskog festivala svetsku premijeru imao je celovečernji igrani debi Nikole Ljuce „Vlažnost”, koji je kod nas premijerno prikazan na otvaranju 44. Festa.„Vlažnost” je psihološki triler o mladim, gradskim intelektualcima iz višeg socijalnog sloja, u kojem se preispituju teme otuđenosti i neprepoznavanja ljubavi. Film prati uspešnog menadžera Petra (igra ga Miloš Timotijević) kojem iznenada nestaje supruga (Tamara Krcunović) što je okidač da na površinu izađu svi njegovi strahovi, ali i demoni.– Svako zna ovakve ljude na neki način, ipak je to Beograd danas, Srbija danas. Ili si ti neko ko se identifikuje ili je to neko koga znaš, tvoj komšija, vidiš te ljude sa svog prozora. Film je voajerizam, to je ono što je najzanimljivije, kad nešto ne znaš da se potpuno pustiš u to – ističe reditelj čija je „Vlažnost” nagrađena za najbolji film u nacionalnoj selekciji „Srpski film” ovogodišnjeg Festa.Ljuca je nagrađen za režiju uz obrazloženje žirija da je „autor vešto izgradio svoj filmski svet, demonstrirao rediteljsku zrelost i dosledno sproveo svoju rediteljsku viziju”, a Miloš Timotijević za najbolju mušku ulogu. Reditelj poznat i po svojim kratkim igranim filmovima, u filmu „Vlažnost” koji će gledaoci RTS-a uskoro gledati na programima javnog servisa, odlučio se za otvoreni kraj: – Kraj koji je neka vrsta ogledala u koje svako može da upiše nešto svoje i da ga baš to isprovocira. Nisam hteo patos, hteo sam da se kraj emotivno spusti, gotovo da se ohladi, da bi izazvao emotivnu reakciju, da ljudi ne bi stavili tačku kad se film završi, nego da nastavi da živi u gledaocima. I. A.

Sa harfom u svetNa prestižnom takmičenju za harfiste (USAIHC) u Blumingtonu (SAD), održanom u junu, studentkinja treće godine Akademije umetnosti u Novom Sadu Lenka Petrović osvojila je treću nagradu, kao i specijalnu nagradu za izvođenje dela komponovanog za ovo takmičenje, kao najmlađi finalista.„Američko takmičenje, osnovano 1989. godine, organizuje se svake tri godine. Program je raspoređen u etape – tri su resitali sa zadatim i delima po slobodnom izboru, a četvrta etapa je zadati koncert sa simfonijskim orkestrom. Sama priprema ovolikog programa je zapravo najvrednije iskustvo. U konkurenciji 40 takmičara iz 16 zemalja, počastvovana sam nagradom i puna sam utisaka sa nastupa koje sam imala priliku da čujem, a svakako da ću takmičenje pamtiti i po divnom vremenu provedenom sa kolegama”, kaže Lenka Petrović (21).Ona je na našim takmičenjima za harfu osvojila devet prvih nagrada i dve prve nagrade za kamernu muziku. Dobitnica je prve nagrade na takmičenju UFAM (Francuska, 2005), zlatne plakete u Sloveniji 2007. i četvrte nagrade na takmičenju „Ksenija Erdelji” 2012. u Rusiji. Pozvana je na Svetski kongres harfe u julu 2017. u Hong Kong.„Koncertna pedalna harfa, na kojoj se danas najčešće svira, potpuno je usavršena tek početkom 19. veka, pa veliki deo repertoara nastaje u periodu romantizma i impresionizma. Međutim, moguće su transkripcije, najčešće klavirskog repertoara, tako da pored dela harfista sviramo i muziku Baha, Mocarta, Debisija…”, kaže Lenka.I dodaje: I moja mama je svirala harfu. Pokretač mi je muzika koju trenutno sviram, a svaki napredak je podsticaj za dalji rad.M. S.

Nagrada za rado caru DušanuNagrada Spomen-zbirke Pavla Beljanskog dodeljena je ove godine 49. put, a priznanje koje se uručuje za najbolji diplomski rad iz nacionalne istorije umetnosti, odbranjen na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, otišlo je u ruke Sande Kalebić. Njeno istraživanje naslovljeno sa „Predstave cara Dušana u srpskoj vizuelnoj kulturi 19. veka” ostavilo je utisak na komisiju u čijem su sastavu bili: akademik Dušan Otašević, prof. dr Saša Brajović, prof. dr Simona Čupić, prof. mr Zoran Todović i prof. dr Jasna Jovanov.U radu se analiziraju mehanizmi građenja kulta cara Dušana tokom ranog novog doba, kao i njegove manifestacije u vizuelnoj kulturi od 16. do 20. veka, s posebnim osvrtom na period 19. veka. O tome zašto je izabrala ovu temu, Sanda Kalebić, koja je trenutno na master studijama i radi u jednoj galeriji savremene umetnosti u Beogradu, kaže:– Želela sam da moj diplomski rad bude istraživački, a pošto studiram u Srbiji, bilo je logično da se bavim temom iz nacionalne istorije umetnosti. Nacionalizam me je dugo zanimao, pre svega današnji, ali i njegov nastanak. Bilo mi je interesantno da saznam kako su umetnost i vizuelna kultura uticale na razvoj nacionalne ideje i odlučila sam se za slučaj građenja mita o caru Dušanu – priča naša mlada sagovornica.Nagrada koju je dobila nastala je zahvaljujući posebnom darovnom ugovoru Pavla Beljanskog iz 1965.– Priznanje mi veoma znači. U oblasti kojom se bavim se sve uglavnom radi na ličnu inicijativu i uz veliku ljubav prema nauci i umetnosti. Nema previše priznanja, kao ni podstreka, i zato ovo vidim kao veliko ohrabrenje i pokazatelj da neko ipak primećuje i ceni moj rad – smatra laureatkinja.M. D.

Maline uz rokenrolOd 1993, go­to­vo če­tvrt ve­ka, Va­ljev­ska gim­na­zi­ja i Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga, do­de­lju­ju na­gra­du na po­et­skom kon­kur­su „De­san­ka Mak­si­mo­vić”. Na­gra­du za 2015. do­bi­la je mla­da pe­sni­ki­nja Rad­mi­la Pe­tro­vić (1996), a nje­na na­gra­đe­na knji­ga – „Ce­lu­lo­zni ro­ken­rol” upra­vo je ob­ja­vlje­na.Ro­đe­na je u Stup­če­vi­ći­ma, kod Ari­lja, svet­skoj pre­sto­ni­ci ma­li­na, ka­ko vo­li da ka­že. Ško­lo­va­la se u La­tvi­ci i Po­že­gi, stu­dent je dru­ge go­di­ne Eko­nom­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Od ma­lih no­gu bra­la je ma­li­ne i vo­zi­la trak­tor, naj­ve­ćim de­lom IMT 539, onaj sa ru­či­com za gas po­kraj vo­la­na.Pr­vu pe­smu, re­li­gi­o­znog ka­rak­te­ra, na­pi­sa­la je u dru­gom raz­re­du osnov­ne ško­le, i ona je ob­ja­vlje­na u ne­kom deč­jem ča­so­pi­su. Po­sle to­ga, je­di­na ve­za sa po­e­zi­jom, i knji­žev­no­šću uop­šte, bi­la je pre­ko či­tan­ki i škol­ske lek­ti­re. U sred­njoj ško­li, ima­la je sre­ću da joj srp­ski je­zik pre­da­je Pe­tar Ma­to­vić. Od­ne­la mu je svo­je tri pe­sme i pro­fe­sor joj je re­kao da je ta­len­to­va­na. Po­če­la je da ide na li­te­rar­nu sek­ci­ju. Ta­mo se, ve­li, pri­ča­lo o ne­če­mu njoj čud­nom, sme­šnom i ne­po­zna­tom, ne­koj dru­goj po­e­zi­ji, ne­ka­kvoj dru­ga­či­joj knji­žev­no­sti. Pro­fe­sor im je go­vo­rio da pa­ze „ka­kvu obu­ću no­se po vre­lom ka­pi­ta­li­stič­kom as­fal­tu, da im ta­ba­ni ne bi iz­go­re­li”. Go­to­vo sve pe­sme ko­je je od tad na­pi­sa­la na­šle su se u knji­ga­ma „Mi­ris ze­mlje”, ko­ja je štam­pa­na kao po­bed­nič­ka zbir­ka 42. Lim­skih ve­če­ri po­e­zi­je, i „Ce­lu­lo­zni ro­ken­rol”, kao po­bed­nič­ka zbir­ka 22. po­et­skog kon­kur­sa „De­san­ka Mak­si­mo­vić”– Po­e­zi­ja je ži­va, baš ži­va. Lju­di či­ta­ju, ko­men­ta­ri­šu, kri­ti­ku­ju… Po­e­zi­ja se či­ta po ka­fa­na­ma. Pe­sme mi sti­žu i SMS po­ru­ka­ma, dok učim „Te­o­ri­ju ce­na”. Pro­fe­sor Eko­nom­skog fa­kul­te­ta, na vežbama, re­ci­tu­je Ma­ja­kov­skog. Sa­mo s po­e­zi­jom mo­že­mo da uđe­mo u Evrop­sku uni­ju – ka­že Rad­mi­la Pe­tro­vić.Pi­ta­mo je ka­kvi su joj pla­no­vi? Ka­že: – Oti­ći ću u svoj kraj, na pe­ri­fe­ri­ju pe­ri­fe­ri­je. Ob­le­pi­ću ban­de­re po­e­zi­jom ko­ju sam na­pi­sa­la.Z. R.

Sloboda u igriTeodoru Spasić je pre nekoliko dana publika mogla da vidi u glavnoj roli baleta „Krcko Oraščić”, uz Jovana Veselinovića, na sceni Sava centra u Beogradu. Uloga Maše u ovom delu Čajkovskog je njena prva glavna rola u karijeri pa se može reći da mlada balerina polako sigurnim korakom gradi sebi mesto na domaćoj sceni. U godini koja polako ističe Teodora Spasić je upamćena i po Svanildi u „Kopeliji” i Gamzati u „Bajaderi”.O počecima svojim mlada umetnica kaže da se baletom bavi od svoje devete godine. Završila je osnovnu baletsku školu „Dimitrije Parlić” u Pančevu, a srednju „Lujo Davičo” u Beogradu, u klasi Marije Milanović Bajčetić. Bilo je tokom tih godina učenja i mnogo takmičenja o kojima naša talentovana sagovornica priča:– Učestvovala sam na mnogim republičkim i internacionalnim takmičenjima, a poslednje je bilo u Istanbulu 2012. godine. Tada sam osvojila treću nagradu, a za ovo takmičenje sam se spremala i radila sa pedagogom Ivankom Lukateli. Rad sa njom mi je puno značio za dalji napredak. Danas o takmičenjima više ne razmišljam, ne volim ih jer su stresna. Ipak, volela sam pripreme za njih jer sam tada mnogo toga naučila. Inače, 2012. je bila i moja prva godina u Narodnom pozorištu. Ubrzo su usledile solističke uloge, a potom prva glavna rola u baletu Konstantina Kostjukova „Krcko Oraščić”, zatim Aurora u „Uspavanoj lepotici”, Svanilda u „Kopeliji”, Gamzati u „Bajaderi” ...O godini u kojoj je pokazala da može mnogo, Teodora Spasić između ostalog kaže:– Pored teškog rada, znoja i truda koju ova umetnost nosi sa sobom, 2016. mi je donela i nove uloge, rad sa novim ljudima, samim tim i nova iskustva, neke nove vidike, jednu vrstu zrelosti, sigurnost u otvaranju novih vrata, istraživanju novih puteva i pronalaženju svoje slobode.B. L. 

Od košarke do glumeGlumac Miodrag Dragičević ofanzivno je krenuo u osvajanje pozorišne scene. U jeseni za nama beogradska publika imala je priliku da ga vidi u tri premijerne predstave na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Ateljea 212. Ovaj mladi umetnik inače je student četvrte godine glume Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Biljane Mašić.– Posle serije „Čizmaši” zapao sam za oko i pozorišnim rediteljima. Prvo sam dobio ulogu Mihaila u predstavi „Pod žrvnjem” Dragoslava Nenadića, u režiji Egona Savina, u JDP-u, zatim i u najnovijoj drami Milene Marković „Deca radosti”, u režiji Snežane Trišić, u Ateljeu 212. I taman kada sam očekivao da ću imati malo više vremena da se posvetim studentskim obavezama, pozvan sam da budem deo glumačkog tima predstave „Hotel Slobodan promet” Žorža Fejdoa, u režiji Borisa Liješevića, u JDP-u – objašnjava Dragičević. A onda napominje:– Nanizale su se neočekivano tri uloge, a posebno je zadovoljstvo raditi sa rediteljima koji imaju tako bogato iskustvo. Puno toga sam naučio od njih, ali i od starijih glumaca. Posebno mi se dopalo da radim vodvilj „Hotel Slobodan promet” jer je malo drugačiji žanrovski pozorišni rukopis, budući da su prethodne dve predstave dramskog karaktera. Bilo mi je uzbudljivo stvaranje komičnog lika, Fejdoovog Maksima.Miodrag Dragičević je sasvim slučajno uplovio u glumačke vode, budući da je sedam godina živeo košarkaški san. Zbog zdravstvenih okolnosti morao je da odustane od košarke pa je po završetku sportske gimnazije odlučio da postane: glumac. U narednom periodu Dragičević će pokušati, kaže, da završi i svoje studentske obaveze.– Ostalo mi je puno ispita da polažem u januaru, jer su nam se probe u pozorištima gotovo poklapale sa predavanjima. Iz tih razloga mi je ostalo „repova”, ali, dobro, nadoknadiću propušteno – kaže Dragičević.   B. G. T.