Ово је била њихова година

Комшије са прозораУ програму „Форум” овогодишњег Берлинског фестивала светску премијеру имао је целовечерњи играни деби Николе Љуце „Влажност”, који је код нас премијерно приказан на отварању 44. Феста.„Влажност” је психолошки трилер о младим, градским интелектуалцима из вишег социјалног слоја, у којем се преиспитују теме отуђености и непрепознавања љубави. Филм прати успешног менаџера Петра (игра га Милош Тимотијевић) којем изненада нестаје супруга (Тамара Крцуновић) што је окидач да на површину изађу сви његови страхови, али и демони.– Свако зна овакве људе на неки начин, ипак је то Београд данас, Србија данас. Или си ти неко ко се идентификује или је то неко кога знаш, твој комшија, видиш те људе са свог прозора. Филм је воајеризам, то је оно што је најзанимљивије, кад нешто не знаш да се потпуно пустиш у то – истиче редитељ чија је „Влажност” награђена за најбољи филм у националној селекцији „Српски филм” овогодишњег Феста.Љуца је награђен за режију уз образложење жирија да је „аутор вешто изградио свој филмски свет, демонстрирао редитељску зрелост и доследно спровео своју редитељску визију”, а Милош Тимотијевић за најбољу мушку улогу. Редитељ познат и по својим кратким играним филмовима, у филму „Влажност” који ће гледаoци РТС-а ускоро гледати на програмима јавног сервиса, одлучио се за отворени крај: – Крај који је нека врста огледала у које свако може да упише нешто своје и да га баш то испровоцира. Нисам хтео патос, хтео сам да се крај емотивно спусти, готово да се охлади, да би изазвао емотивну реакцију, да људи не би ставили тачку кад се филм заврши, него да настави да живи у гледаоцима. И. А.

Са харфом у светНа престижном такмичењу за харфисте (USAIHC) у Блумингтону (САД), одржаном у јуну, студенткиња треће године Академије уметности у Новом Саду Ленка Петровић освојила је трећу награду, као и специјалну награду за извођење дела компонованог за ово такмичење, као најмлађи финалиста.„Америчко такмичење, основано 1989. године, организује се сваке три године. Програм је распоређен у етапе – три су реситали са задатим и делима по слободном избору, а четврта етапа је задати концерт са симфонијским оркестром. Сама припрема оволиког програма је заправо највредније искуство. У конкуренцији 40 такмичара из 16 земаља, почаствована сам наградом и пуна сам утисака са наступа које сам имала прилику да чујем, а свакако да ћу такмичење памтити и по дивном времену проведеном са колегама”, каже Ленка Петровић (21).Она је на нашим такмичењима за харфу освојила девет првих награда и две прве награде за камерну музику. Добитница је прве награде на такмичењу UFAM (Француска, 2005), златне плакете у Словенији 2007. и четврте награде на такмичењу „Ксенија Ердељи” 2012. у Русији. Позвана је на Светски конгрес харфе у јулу 2017. у Хонг Конг.„Концертна педална харфа, на којој се данас најчешће свира, потпуно је усавршена тек почетком 19. века, па велики део репертоара настаје у периоду романтизма и импресионизма. Међутим, могуће су транскрипције, најчешће клавирског репертоара, тако да поред дела харфиста свирамо и музику Баха, Моцарта, Дебисија…”, каже Ленка.И додаје: И моја мама је свирала харфу. Покретач ми је музика коју тренутно свирам, а сваки напредак је подстицај за даљи рад.М. С.

Награда за радо цару ДушануНаграда Спомен-збирке Павла Бељанског додељена је ове године 49. пут, а признање које се уручује за најбољи дипломски рад из националне историје уметности, одбрањен на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, отишло је у руке Санде Калебић. Њено истраживање насловљено са „Представе цара Душана у српској визуелној култури 19. века” оставило је утисак на комисију у чијем су саставу били: академик Душан Оташевић, проф. др Саша Брајовић, проф. др Симона Чупић, проф. мр Зоран Тодовић и проф. др Јасна Јованов.У раду се анализирају механизми грађења култа цара Душана током раног новог доба, као и његове манифестације у визуелној култури од 16. до 20. века, с посебним освртом на период 19. века. О томе зашто је изабрала ову тему, Санда Калебић, која је тренутно на мастер студијама и ради у једној галерији савремене уметности у Београду, каже:– Желела сам да мој дипломски рад буде истраживачки, а пошто студирам у Србији, било је логично да се бавим темом из националне историје уметности. Национализам ме је дуго занимао, пре свега данашњи, али и његов настанак. Било ми је интересантно да сазнам како су уметност и визуелна култура утицале на развој националне идеје и одлучила сам се за случај грађења мита о цару Душану – прича наша млада саговорница.Награда коју је добила настала је захваљујући посебном даровном уговору Павла Бељанског из 1965.– Признање ми веома значи. У области којом се бавим се све углавном ради на личну иницијативу и уз велику љубав према науци и уметности. Нема превише признања, као ни подстрека, и зато ово видим као велико охрабрење и показатељ да неко ипак примећује и цени мој рад – сматра лауреаткиња.М. Д.

Малине уз рокенролОд 1993, го­то­во че­тврт ве­ка, Ва­љев­ска гим­на­зи­ја и Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, до­де­љу­ју на­гра­ду на по­ет­ском кон­кур­су „Де­сан­ка Мак­си­мо­вић”. На­гра­ду за 2015. до­би­ла је мла­да пе­сни­ки­ња Рад­ми­ла Пе­тро­вић (1996), а ње­на на­гра­ђе­на књи­га – „Це­лу­ло­зни ро­кен­рол” упра­во је об­ја­вље­на.Ро­ђе­на је у Ступ­че­ви­ћи­ма, код Ари­ља, свет­ској пре­сто­ни­ци ма­ли­на, ка­ко во­ли да ка­же. Шко­ло­ва­ла се у Ла­тви­ци и По­же­ги, сту­дент је дру­ге го­ди­не Еко­ном­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. Од ма­лих но­гу бра­ла је ма­ли­не и во­зи­ла трак­тор, нај­ве­ћим де­лом ИМТ 539, онај са ру­чи­цом за гас по­крај во­ла­на.Пр­ву пе­сму, ре­ли­ги­о­зног ка­рак­те­ра, на­пи­са­ла је у дру­гом раз­ре­ду основ­не шко­ле, и она је об­ја­вље­на у не­ком деч­јем ча­со­пи­су. По­сле то­га, је­ди­на ве­за са по­е­зи­јом, и књи­жев­но­шћу уоп­ште, би­ла је пре­ко чи­тан­ки и школ­ске лек­ти­ре. У сред­њој шко­ли, има­ла је сре­ћу да јој срп­ски је­зик пре­да­је Пе­тар Ма­то­вић. Од­не­ла му је сво­је три пе­сме и про­фе­сор јој је ре­као да је та­лен­то­ва­на. По­че­ла је да иде на ли­те­рар­ну сек­ци­ју. Та­мо се, ве­ли, при­ча­ло о не­че­му њој чуд­ном, сме­шном и не­по­зна­том, не­кој дру­гој по­е­зи­ји, не­ка­квој дру­га­чи­јој књи­жев­но­сти. Про­фе­сор им је го­во­рио да па­зе „ка­кву обу­ћу но­се по вре­лом ка­пи­та­ли­стич­ком ас­фал­ту, да им та­ба­ни не би из­го­ре­ли”. Го­то­во све пе­сме ко­је је од тад на­пи­са­ла на­шле су се у књи­га­ма „Ми­рис зе­мље”, ко­ја је штам­па­на као по­бед­нич­ка збир­ка 42. Лим­ских ве­че­ри по­е­зи­је, и „Це­лу­ло­зни ро­кен­рол”, као по­бед­нич­ка збир­ка 22. по­ет­ског кон­кур­са „Де­сан­ка Мак­си­мо­вић”– По­е­зи­ја је жи­ва, баш жи­ва. Љу­ди чи­та­ју, ко­мен­та­ри­шу, кри­ти­ку­ју… По­е­зи­ја се чи­та по ка­фа­на­ма. Пе­сме ми сти­жу и СМС по­ру­ка­ма, док учим „Те­о­ри­ју це­на”. Про­фе­сор Еко­ном­ског фа­кул­те­та, на вeжбама, ре­ци­ту­је Ма­ја­ков­ског. Са­мо с по­е­зи­јом мо­же­мо да уђе­мо у Европ­ску уни­ју – ка­же Рад­ми­ла Пе­тро­вић.Пи­та­мо је ка­кви су јој пла­но­ви? Ка­же: – Оти­ћи ћу у свој крај, на пе­ри­фе­ри­ју пе­ри­фе­ри­је. Об­ле­пи­ћу бан­де­ре по­е­зи­јом ко­ју сам на­пи­са­ла.З. Р.

Слобода у игриТеодору Спасић је пре неколико дана публика могла да види у главној роли балета „Крцко Орашчић”, уз Јована Веселиновића, на сцени Сава центра у Београду. Улога Маше у овом делу Чајковског је њена прва главна рола у каријери па се може рећи да млада балерина полако сигурним кораком гради себи место на домаћој сцени. У години која полако истиче Теодора Спасић је упамћена и по Сванилди у „Копелији” и Гамзати у „Бајадери”.О почецима својим млада уметница каже да се балетом бави од своје девете године. Завршила је основну балетску школу „Димитрије Парлић” у Панчеву, а средњу „Лујо Давичо” у Београду, у класи Марије Милановић Бајчетић. Било је током тих година учења и много такмичења о којима наша талентована саговорница прича:– Учествовала сам на многим републичким и интернационалним такмичењима, а последње је било у Истанбулу 2012. године. Тада сам освојила трећу награду, а за ово такмичење сам се спремала и радила са педагогом Иванком Лукатели. Рад са њом ми је пуно значио за даљи напредак. Данас о такмичењима више не размишљам, не волим их јер су стресна. Ипак, волела сам припреме за њих јер сам тада много тога научила. Иначе, 2012. је била и моја прва година у Народном позоришту. Убрзо су уследиле солистичке улоге, а потом прва главна рола у балету Константина Костјукова „Крцко Орашчић”, затим Аурора у „Успаваној лепотици”, Сванилда у „Копелији”, Гамзати у „Бајадери” ...О години у којој је показала да може много, Теодора Спасић између осталог каже:– Поред тешког рада, зноја и труда коју ова уметност носи са собом, 2016. ми је донела и нове улоге, рад са новим људима, самим тим и нова искуства, неке нове видике, једну врсту зрелости, сигурност у отварању нових врата, истраживању нових путева и проналажењу своје слободе.Б. Л. 

Од кошарке до глумеГлумац Миодраг Драгичевић офанзивно је кренуо у освајање позоришне сцене. У јесени за нама београдска публика имала је прилику да га види у три премијерне представе на сценама Југословенског драмског позоришта и Атељеа 212. Овај млади уметник иначе је студент четврте године глуме Факултета драмских уметности у Београду, у класи Биљане Машић.– После серије „Чизмаши” запао сам за око и позоришним редитељима. Прво сам добио улогу Михаила у представи „Под жрвњем” Драгослава Ненадића, у режији Егона Савина, у ЈДП-у, затим и у најновијој драми Милене Марковић „Деца радости”, у режији Снежане Тришић, у Атељеу 212. И таман када сам очекивао да ћу имати мало више времена да се посветим студентским обавезама, позван сам да будем део глумачког тима представе „Хотел Слободан промет” Жоржа Фејдоа, у режији Бориса Лијешевића, у ЈДП-у – објашњава Драгичевић. А онда напомиње:– Нанизале су се неочекивано три улоге, а посебно је задовољство радити са редитељима који имају тако богато искуство. Пуно тога сам научио од њих, али и од старијих глумаца. Посебно ми се допало да радим водвиљ „Хотел Слободан промет” јер је мало другачији жанровски позоришни рукопис, будући да су претходне две представе драмског карактера. Било ми је узбудљиво стварање комичног лика, Фејдоовог Максима.Миодраг Драгичевић је сасвим случајно упловио у глумачке воде, будући да је седам година живео кошаркашки сан. Због здравствених околности морао је да одустане од кошарке па је по завршетку спортске гимназије одлучио да постане: глумац. У наредном периоду Драгичевић ће покушати, каже, да заврши и своје студентске обавезе.– Остало ми је пуно испита да полажем у јануару, јер су нам се пробе у позориштима готово поклапале са предавањима. Из тих разлога ми је остало „репова”, али, добро, надокнадићу пропуштено – каже Драгичевић.   Б. Г. Т.