Tragična smrt jednog akademika

Jedan od naših profesora stare generacije starogrčkog i latinskog jezika, poznat po veoma dobrim gimnazijskim udžbenicima i prevodima antičkih pisaca, bio je Jovan P. Turoman (1840–1915).

Njegovi preci doselili su se iz Like bežeći od turske najezde u Gornju Krapinu.

Sam Turoman poticao je iz pravoslavne porodice iz sela Uštice na reci Uni. Završivši srpsku osnovnu školu u Jasenovcu i Petrinji, gimnaziju upisuje 1853, u Sremskim Karlovcima. Pošto je bio dobar đak, Matica srpska ga šalje, 1858, kao pitomca u Zavod Save Tekelije (Tekelijanum) u Pešti, gde u roku diplomira klasičnu filologiju.

Kao svršeni profesor radio je u Novosadskoj gimnaziji od 1864. do 1875, kada prima zvanični poziv Ministarstva prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije da radi u Velikoj školi, koja će od 1905. prerasti u Beogradski univerzitet. Nepune dve decenije sam će držati oba smera sa po dve katedre na Odeljenju za klasičnu filologiju, kada poziva, 1894, svog nekadašnjeg profesora Luku Zimu, koji je tada radio u Mariborskoj gimnaziji, da mu se pridruži i preuzme dve katedre: za starogrčki jezik i za istoriju grčke književnosti.

Sledeće, 1895, Jovan Turoman je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Zbog očne bolesti, 1898, podnosi molbu za penziju, međutim to ga nije sprečilo da se i dalje bavi naučnim radom. Nizali su se razni njegovi članci, studije, prevodi... Od studija pa sve do smrti od svih antičkih pisaca najviše mu je priraslo vrsno Demostenovo besedništvo, tako da je njegov poslednji rad, objavljen u „Glasniku” SKA 1914, bio baš o Demostenu i njegovom životu, ne sluteći uopšte šta će mu se godinu dana docnije desiti.

Turomanov sin Svetislav diplomirao je medicinu u Beču i odmah se zaposlio kao mlad lekar u Srbiji. Međutim, kao i danas, Svetislav je gledao gde je plata veća, a osobito kada se oženio i dobio tri ćerkice. Prilika mu se ukazala da bude lekar opšte prakse (fizikus) u Novoj Pazovi i Starim Banovcima u Sremu, koja je tada bila u Austrougarskoj monarhiji. Pošto je stari Turoman bio u penziji, nekih mesec dana pre letnjeg raspusta 1914, sa celom porodicom (supruga i tri neudate ćerke) odlazi u Novu Pazovu da vidi kako se mladi lekar snašao i da opet bude sa unukama kojih se uželeo.

Posle Sarajevskog atentata, mnogi srpski državljani, koje je ovaj događaj zatekao u inostranstvu, nisu se mogli vratiti u Kraljevinu Srbiju. Tako je bilo i sa porodicom akademika Jovana Turomana. Ostali su u Novoj Pazovi kod sina i snahe. Stari Turoman se nije toliko brinuo računajući da je on bio skoro jednu deceniju gimnazijski profesor u Novom Sadu, gde je i dalje imao dosta prijatelja i kolega i to ne samo među Srbima, a kao deda, bilo mu je neobično drago što će mu do daljeg porodica biti opet cela na okupu. Svetislava, kao državnog lekara, austrougarske vlasti nisu dirale, tako da su Turomanovi, one početne pogrome izvršene nad Srbima, koji su do tog časa bili odani podanici cara i kralja Franje Josifa i, lakše prebrodili, ali ne zadugo.

U sitne sate austrougarski žandarmi razvalivši vrata upadnu u lekarevu kuću praveći veliku premetačinu i larmu, kundačeći sve i histerično pucajući u vazduh i po nameštaju govoreći da su oni (Turomanovi) najobičniji žbiri, špijuni i da kriju Srbijance, a da Svetislava i njegovog oca treba odmah po kratkom postupku. Stari Turoman bio je potpuno zaprepašćen šta se to dešava, šćućurivši se u jedno ćoše salona i ostavši skoro potpuno nem. Turomanova mezimica, desetogodišnja unuka, koja je već učila nemački jezik, htela je da zaštiti svoga dedu i sve ostale bezuspešno pokušavajući da smiri skoro poludele vlasti, koje su i dalje rajtale sve oko sebe. Žandarmi ih na kraju izbace iz kuće i terajući ih kundacima i cokulama, kao da su u pitanju najprostiji zločinci, stražarno ih povedu pešice do livada prema Banovcima, gde žandarmi narediše da stanu nasred polja. Svi su strepili pri pomisli šta će im se uskoro za koji trenutak dogoditi. Kada su se policajci malo odmorili nastaviše Turomanove i dalje kundacima i cokulama udarati, da bi ih odveli do Petrovaradina. Jovan Turoman padne na pola puta jer je bio potpuno iznemogao i iscrpljen. Kundaci nisu pomogli da starac ustane i nastavi mučni put, pa ga žandarmi ubace u neka rekvirirana seoska kola. Videvši kako mu je i uz stalne molbe i preklinjanja Turomanove supruge Marije, umesto u kazamat tvrđave, odnesu ga na taljigama do njenog brata od tetke, novosadskog lekara u penziji Mladena Jojkića (prijatelja i kućnog lekara Svetozara Miletića) koji nije mogao ništa da uradi jer je bilo očigledno da Turomanovo srce neće još dugo izdržati. Od cele porodice Turoman austrougarske vlasti zadržale su jedino doktora Svetislava u okovima i odvele ga u zatvor u Komoran, gde ga je trebalo pogubiti, ali srećom to na kraju ipak nisu učinili. Od zatvorskih ratnih posledica Svetislav umire 1921. godine.

Sutradan, 2. VI 1915. (22. maja po starom), šurak dr Jojkić mogao je samo da utvrdi smrt. Dan ranije, lice Jovana Turomana bilo je izobličeno od duhovnog bola i patnje, a kada je večno usnuo bio je potpuno smirena lica, skoro anđeoskog. Dva dana docnije sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu, u grobu svoga tasta čestitoga prote Aleksandra Zaharića gde i danas počiva.