Трагична смрт једног академика

Један од наших професора старе генерације старогрчког и латинског језика, познат по веома добрим гимназијским уџбеницима и преводима античких писаца, био је Јован П. Туроман (1840–1915).

Његови преци доселили су се из Лике бежећи од турске најезде у Горњу Крапину.

Сам Туроман потицао је из православне породице из села Уштице на реци Уни. Завршивши српску основну школу у Јасеновцу и Петрињи, гимназију уписује 1853, у Сремским Карловцима. Пошто је био добар ђак, Матица српска га шаље, 1858, као питомца у Завод Саве Текелије (Текелијанум) у Пешти, где у року дипломира класичну филологију.

Као свршени професор радио је у Новосадској гимназији од 1864. до 1875, када прима званични позив Министарства просвете и црквених дела Кнежевине Србије да ради у Великој школи, која ће од 1905. прерасти у Београдски универзитет. Непуне две деценије сам ће држати оба смера са по две катедре на Одељењу за класичну филологију, када позива, 1894, свог некадашњег професора Луку Зиму, који је тада радио у Мариборској гимназији, да му се придружи и преузме две катедре: за старогрчки језик и за историју грчке књижевности.

Следеће, 1895, Јован Туроман је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Због очне болести, 1898, подноси молбу за пензију, међутим то га није спречило да се и даље бави научним радом. Низали су се разни његови чланци, студије, преводи... Од студија па све до смрти од свих античких писаца највише му је прирасло врсно Демостеново беседништво, тако да је његов последњи рад, објављен у „Гласнику” СКА 1914, био баш о Демостену и његовом животу, не слутећи уопште шта ће му се годину дана доцније десити.

Туроманов син Светислав дипломирао је медицину у Бечу и одмах се запослио као млад лекар у Србији. Међутим, као и данас, Светислав је гледао где је плата већа, а особито када се оженио и добио три ћеркице. Прилика му се указала да буде лекар опште праксе (физикус) у Новој Пазови и Старим Бановцима у Срему, која је тада била у Аустроугарској монархији. Пошто је стари Туроман био у пензији, неких месец дана пре летњег распуста 1914, са целом породицом (супруга и три неудате ћерке) одлази у Нову Пазову да види како се млади лекар снашао и да опет буде са унукама којих се ужелео.

После Сарајевског атентата, многи српски држављани, које је овај догађај затекао у иностранству, нису се могли вратити у Краљевину Србију. Тако је било и са породицом академика Јована Туромана. Остали су у Новој Пазови код сина и снахе. Стари Туроман се није толико бринуо рачунајући да је он био скоро једну деценију гимназијски професор у Новом Саду, где је и даље имао доста пријатеља и колега и то не само међу Србима, а као деда, било му је необично драго што ће му до даљег породица бити опет цела на окупу. Светислава, као државног лекара, аустроугарске власти нису дирале, тако да су Туроманови, оне почетне погроме извршене над Србима, који су до тог часа били одани поданици цара и краља Фрање Јосифа и, лакше пребродили, али не задуго.

У ситне сате аустроугарски жандарми разваливши врата упадну у лекареву кућу правећи велику преметачину и ларму, кундачећи све и хистерично пуцајући у ваздух и по намештају говорећи да су они (Туроманови) најобичнији жбири, шпијуни и да крију Србијанце, а да Светислава и његовог оца треба одмах по кратком поступку. Стари Туроман био је потпуно запрепашћен шта се то дешава, шћућуривши се у једно ћоше салона и оставши скоро потпуно нем. Туроманова мезимица, десетогодишња унука, која је већ учила немачки језик, хтела је да заштити свога деду и све остале безуспешно покушавајући да смири скоро полуделе власти, које су и даље рајтале све око себе. Жандарми их на крају избаце из куће и терајући их кундацима и цокулама, као да су у питању најпростији злочинци, стражарно их поведу пешице до ливада према Бановцима, где жандарми наредише да стану насред поља. Сви су стрепили при помисли шта ће им се ускоро за који тренутак догодити. Када су се полицајци мало одморили наставише Туроманове и даље кундацима и цокулама ударати, да би их одвели до Петроварадина. Јован Туроман падне на пола пута јер је био потпуно изнемогао и исцрпљен. Кундаци нису помогли да старац устане и настави мучни пут, па га жандарми убаце у нека реквирирана сеоска кола. Видевши како му је и уз сталне молбе и преклињања Туроманове супруге Марије, уместо у казамат тврђаве, однесу га на таљигама до њеног брата од тетке, новосадског лекара у пензији Младена Јојкића (пријатеља и кућног лекара Светозара Милетића) који није могао ништа да уради јер је било очигледно да Туроманово срце неће још дуго издржати. Од целе породице Туроман аустроугарске власти задржале су једино доктора Светислава у оковима и одвеле га у затвор у Коморан, где га је требало погубити, али срећом то на крају ипак нису учинили. Од затворских ратних последица Светислав умире 1921. године.

Сутрадан, 2. VI 1915. (22. маја по старом), шурак др Јојкић могао је само да утврди смрт. Дан раније, лице Јована Туромана било је изобличено од духовног бола и патње, а када је вечно уснуо био је потпуно смирена лица, скоро анђеоског. Два дана доцније сахрањен je на Алмашком гробљу у Новом Саду, у гробу свога таста честитога проте Александра Захарића где и данас почива.