​Kako umiru geniji

„Kad čovek ceo život posveti rečima, važno je da umre na elokventan način”, izjavio je Ernest Hemingvej nekoliko dana pre nego što je  izvršio samoubistvo. Slične duhovite opaske, kao i podaci o intenzivnim životima i najrazličitijim smrtima ljudi koji su obeležili istoriju, kulturu i umetnost, nalaze se u novoj knjizi Borivoja Gerzića „Koreografija moriendi” (SAI, Beograd).

Iako su, svako na svoj način, postali bezvremeni, ukupno 96 „junaka” ove knjige samrtnici su, nemoćni pred konačnom sudbinom svakog čoveka: Sokrat, Rembo, Bodler, Gaudi, Borhes, Andrić, Crnjanski, Kiš, Tito, Tesla, Tomas Bernhard, Frida Kalo, Čehov, Tolstoj, Frojd, Margerit Jursenar, Dejvid Foster Volas... Gerzić govori i o njihovim životima, uverenjima i snazi duha, koji su se na konačnom kraju našli na najvećem ispitu.

U „Koreografiji moriendi” čitamo o Arturu Šopenhaueru koji je veliki deo života proveo u nepoverenju prema svemu što ga okružuje, spavao je s pištoljem pored kreveta, da bi se deset godina pred kraj preobrazio u optimistu i uživao u slavi. Kada je Džojsova kćerka Lusija, koja je bila u sanatorijumu, čula da joj je otac umro, uzviknula je: „Šta taj blesan radi pod zemljom? Kada će se vratiti kući? On nas sve posmatra?”...

– Sve vreme, dok sam pisao „Koreografiju moriendi”, mislio sam da pišem o umiranju i smrti. Na kraju, to je postala knjiga o životu. O samoj smrti nema šta mnogo da se kaže. Život je mnogo zanimljiviji, inspirativniji, kao neki grandiozan teatarski događaj koji se neprekidno odvija, ma koliko pojedinačan život u čitavom tom komešanju nemao nekog naročitog smisla. Mene je ovde zanimalo u kojoj meri umiranje osvetljava dotadašnji život pojedinca i ima li u toj koreografiji moriendi nekog višeg smisla. Nisam ga našao – kaže Borivoj Gezić, dodajući:

– To kako čovek dočekuje sopstvenu smrt-mislim da tu ima nešto bitno, nešto veliko, ili malo, što govori o svakom pojedincu. S druge strane, jesu me privlačili zanimljivi životi, ali neka umiranja su takođe zanimljiva i neobična, kao recimo, kad je Edgara Alana Poa izvesna banda, koja je radila za određenu političku stranku, ceo dan napijala u nekoj baltimorskoj krčmi, oblačila ga uvek u drugu odeću, pa terala da više puta glasa za određenog kandidata (umro je nekoliko dana posle toga od zapaljenja mozga). Ili Hakslijeva smrt, gde je on, na samrti (bolovao je od raka), od supruge tražio da mu ubrizga LSD, što je ona i uradila, pa je pisac „Vrlog, novog sveta” umro, kako je njegova supruga napisala u pismu rođacima, „s blaženim izrazom lica”.

Poneke vinjete o poslednjim trenucima velikana sadrže i poslednje reči samrtnika. Neke su smešne, kao Marka Tvena: „Dodajte mi naočare”, Tolstoja: „Ali seljaci... kako seljaci umiru?”, ili Pikasa, u obraćanju lekaru: „Grešite što se niste oženili. Korisno je”. Nečije su baš mudre, kao Bobija Fišera: „Ništa nije isceljujuće kao ljudski dodir”. Međutim, Borivoj Gerzić smatra da treba biti oprezan s „poslednjim rečima”.

– Uglavnom je tu reč o predanjima, a ne o istinitim iskazima. Ipak, sama predanja su takođe zanimljiva i često dobro oslikavaju samu ličnost, pa sam ih ponekad uzimao u obzir. Znamo za one poznate reči kralja Aleksandra Karađorđevića na samrti, posle atentata u Marselju: ’Čuvajte mi Jugoslaviju’. Izgleda da su one bile proizvod ondašnje jugoslovenske propagande jer je, prema verziji jednog od kraljevih ađutanata, kralj (opet navodno) uspeo da kaže samo: „Ubi me (ustaša?), p. mu majčina”, navodi naš sagovornik.

Svako umire u skladu sa svojim karakterom: kukavica kukavički, melanholik rezignirano, junak s pokličem, primetio je autor u uvodu knjige. Međutim, bolno je to što su neki velikani, poput Tesle, Gaudija ili Oskara Vajlda, umrli u siromaštvu i usamljenosti... Šta to govori o poziciji izuzetnog čoveka u društvu, pitamo Borivoja Gerzića.

– To je tema za esej, u najmanju ruku. Ukratko, položaj je sledeći: „Veliki” čovek se svojim kvalitetima, talentom ili genijalnošću, izdvaja od „običnih” ljudi. Samim tim on je natprirodan, sličan Bogu. Njemu se običan svet divi, ali je u stanju i da ga zgazi iz zavisti, što često i čini (Sokrat je nateran da popije otrov, Isus razapet, a Asanž i Snouden primorani su na egzil). Mediokritet uvek teži da takvog pojedinca srubi na svoj nivo, jer ne može da se uspne na njegov. Položaj genija i heroja je sličan: oni moraju, u ovom ili onom smislu, da žrtvuju svoj život za ideal. Nemoguć je heroj koji dugo živi. Ili ga ubiju, ili živi bez porodice, dece, imovine, domovine... Kafka je u poslednjim mesecima života često jelo grejao na plamenu sveće – odgovara Gerzić.

Uočljivo je da su skoro svi umetnici, pa i naučnici, od blizu stotinu navedenih u knjizi, svojim načinom života zapravo prizivali smrt. Kako u skladu s tim objasniti prirodu intelektualaca i stvaralaca? Zbog čega su talentovani ljudi autodestruktivni, kako je pisao Balzak – da je porok cena koju genije plaća zlu...?, pitanje je koje se prirodno nameće.

– Apsolutna sloboda, a onda se lako dolazi do poroka i autodestrukcije, koja je za stvaraoca onaj ’neophodan uslov’ za stvaranje, i koja ga vodi do „viših sfera” neophodnih da bi delo proizveo, u isto vreme je opasna, smrtonosna. (Božanski) plamen koji ga greje (inspiracija) i omogućava mu da bude stvaralac, na kraju, što mu se više primiče (on, poput bube koja leti na svetlo ne može da se odupre tom porivu), često ga sagori. Onda se i publika, „konzumirajući” delo velikana, na pristojnom odstojanju od opasnog plamena, greje na toj vatri – primetio je Gerzić, koji je i kratku priču o svom bratu, slikaru Dušanu Gerziću Geri uvrstio u dodatak knjige, utkavši tako i deo porodične arhive smrti u „Koreografiju moriendi”. Zatim zaključuje:

– Kad života i velikih ljudskih postignuća ima – smrti nema. Kada je smrt prisutna – nema života. Smrt je poslednji ujednačitelj što stalno iznova pokazuje da su, tek u smrti, sva živa bića jednaka.