Karijera se ne završava u četrdesetoj

Prestižna nagrada Beogradskog festivala igre koja se dodeljuje istaknutim baletskim umetnicima koji su ostvarili svetske karijere pripala je ove godine Branislavu Henselmanu, izvršnom direktoru Baleta BK iz Vankuvera i predsedniku Kanadske asocijacije baletskih kompanija. Predstavljajući našeg sagovornika novinarima, Aja Jung je juče naglasila da je Henselman poslednji put gost nekog festivala sa Baletom Britanske Kolumbije, jer po povratku u Kanadu prelazi na novu dužnost direktora za kulturu grada Vankuvera. Dobitnik nagrade „Vip poziva”, koji je svojevremeno bio jedan od kandidata za direktora Beogradskog baleta. Svoje prvo baletsko obrazovanje ovogodišnji laureat BFI je stekao u Minhenu, odakle nastavlja školovanje u čuvenoj Rambert školi baleta i savremene igre u Londonu. Diplomu magistra lepih umetnosti stiče na Univerzitetu u Njujorku i postaje umetnički kustos za koreografski institut Njujork Siti baleta. Aktivno je igrao do 30. godine, a potom je odlučio da se okrene biznisu u svetu umetnosti.

– Pre pet godina sam se preselio u Vankuver zahvaljujući Emili Molnar koja me je pozvala da radimo zajedno u Baletu BK. Kompaniji je bilo potrebno administrativno upravljanje, preispitivanje kako da se obratimo onima od 20 do 40 godine, kako da edukujemo decu i uopšte publiku. Ako je umetnost refleksija društva, onda mi nudimo publici ogledalo – kaže Henselman u razgovoru za Politiku.

S kakvim izazovima ste se sreli na mestu izvršnog direktora Baleta BK?

Prva stvar koju sam uradio kad sam došao u ovaj ansambl jeste bila da se priča kako da se trupa na rubu propasti preobrati u priču o njenoj obnovi i radu. Radio sam na tome da u digitalnom svetu i svetu medija budemo zapaženi. Za finansije sam takođe bio zadužen. Mi smo dobijali sredstva od vlade i to 30 odsto, od prodatih ulaznica 40 odsto i od donacija 30 odsto. Moji poslovni kontakti sa vladom su nam doneli sredstva, ali njih zanima pre svega vrhunska umetnost. Imali smo veliki deficit oko 15 odsto i to smo otplatili što jeste veliki uspeh.

Beogradski balet ima dosta problema, šta mislite kako bi se moglo pomoći?

Ono zbog čega sam ja dobijao posao jeste promena, tačnije popuno drugačije gledanje i pristupanje problemu koji treba da rešim. Nema gotovog recepta. Ima jako dobrih rukovodilaca koji su vrirtuozi u tome da održe status kvo, što je nekada i potrebno. Toliko toga sam promenio u Baletu Britanske Kolumbije i ljudima je nekada teško da se tome prilagode. To ih uznemirava. Mnogo menadžera ističe da bi voleli da se nešto promeni, ali u stvari to neće. To su samo kozmetičke promene. Nekada je beogradski balet bio poznat u svetu, ali se nešto desilo u međuvremenu. U Srbiji i Nemačkoj je sličan sistem, s tim što su u Nemačkoj shvatili da igrači moraju da se preškoluju. Oko 30. ili 35, kad završe karijeru, idu na nešto drugo, studiraju koreografiju ili postaju advokati itd. Kad sam napunio 30 godina nisam hteo da čekam, već sam rešio da učim školu za umetnost i biznis. Meni je igra bila jedna od stvari koje me je zanimala, pored mnogih drugih kao što su biologija, matematika, nauke.

U vašoj biografiji vidimo da ste se bavili muzejskim baletskim instalacijama, umetničkim programiranjem, a bili ste i kustos u kompanijama. Možete li da nam to pojasnite?

Muzejske instalacije nisu nešto novo. Pogledajte Marinu Abramović, ona je titan muzejskog performansa. Ideja muzejskog plesa nije tako mlada, ali je nestala za neko vreme i sada se ponovo pojavila pre nekoliko godina. Radio sam svojevremeno sa Majklom Klarkom, jednim od pionira novog muzejskog performansa koji je odrastao sa grupom Mladi britanski umetnici (Young British Artists), u kojoj je bio Dejmijan Herst. Klark je studirao balet u Londonu, ali je počeo sam da radi. Mnoga njegova dela ostvarena su prvo u manjim galerijama, ali je on posle radio s najvećim galerijama u svetu. Njegov interes uvek je bio vrhunski balet, ali ga je zanimalo i šta to znači nekom ko nema pojma o baletu. Tejt modern muzej nas je kao prvu kompaniju igre „Majkl Klark kompani” pozvao da napravimo performans za njega. To je bila prva velika narudžbina u svetu igre. Kustos tih performansa je uvek postojao u muzejima, ali ne i za projekte iz sveta igre. Sve više muzeja to radi.