Каријера се не завршава у четрдесетој

Престижна награда Београдског фестивала игре која се додељује истакнутим балетским уметницима који су остварили светске каријере припала је ове године Браниславу Хенселману, извршном директору Балета БК из Ванкувера и председнику Канадске асоцијације балетских компанија. Представљајући нашег саговорникa новинарима, Аја Јунг је јуче нагласила да је Хенселман последњи пут гост неког фестивала са Балетом Британске Колумбије, јер по повратку у Канаду прелази на нову дужност директора за културу града Ванкувера. Добитник награде „Вип позива”, који је својевремено био један од кандидата за директора Београдског балета. Своје прво балетско образовање овогодишњи лауреат БФИ је стекао у Минхену, одакле наставља школовање у чувеној Рамберт школи балета и савремене игре у Лондону. Диплому магистра лепих уметности стиче на Универзитету у Њујорку и постаје уметнички кустос за кореографски институт Њујорк Сити балета. Активно је играо до 30. године, а потом је одлучио да се окрене бизнису у свету уметности.

– Пре пет година сам се преселио у Ванкувер захваљујући Емили Молнар која ме је позвала да радимо заједно у Балету БК. Компанији је било потребно административно управљање, преиспитивање како да се обратимо онима од 20 до 40 године, како да едукујемо децу и уопште публику. Ако је уметност рефлексија друштва, онда ми нудимо публици огледало – каже Хенселман у разговору за Политику.

С каквим изазовима сте се срели на месту извршног директора Балета БК?

Прва ствар коју сам урадио кад сам дошао у овај ансамбл јесте била да се прича како да се трупа на рубу пропасти преобрати у причу о њеној обнови и раду. Радио сам на томе да у дигиталном свету и свету медија будемо запажени. За финансије сам такође био задужен. Ми смо добијали средства од владе и то 30 одсто, од продатих улазница 40 одсто и од донација 30 одсто. Моји пословни контакти са владом су нам донели средства, али њих занима пре свега врхунска уметност. Имали смо велики дефицит око 15 одсто и то смо отплатили што јесте велики успех.

Београдски балет има доста проблема, шта мислите како би се могло помоћи?

Оно због чега сам ја добијао посао јесте промена, тачније попуно другачије гледање и приступање проблему који треба да решим. Нема готовог рецепта. Има јако добрих руководилаца који су вриртуози у томе да одрже статус кво, што је некада и потребно. Толико тога сам променио у Балету Британске Колумбије и људима је некада тешко да се томе прилагоде. То их узнемирава. Много менаџера истиче да би волели да се нешто промени, али у ствари то неће. То су само козметичке промене. Некада је београдски балет био познат у свету, али се нешто десило у међувремену. У Србији и Немачкој је сличан систем, с тим што су у Немачкој схватили да играчи морају да се прешколују. Око 30. или 35, кад заврше каријеру, иду на нешто друго, студирају кореографију или постају адвокати итд. Кад сам напунио 30 година нисам хтео да чекам, већ сам решио да учим школу за уметност и бизнис. Мени је игра била једна од ствари које ме је занимала, поред многих других као што су биологија, математика, науке.

У вашој биографији видимо да сте се бавили музејским балетским инсталацијама, уметничким програмирањем, а били сте и кустос у компанијама. Можете ли да нам то појасните?

Музејске инсталације нису нешто ново. Погледајте Марину Абрамовић, она је титан музејског перформанса. Идеја музејског плеса није тако млада, али је нестала за неко време и сада се поново појавила пре неколико година. Радио сам својевремено са Мајклом Кларком, једним од пионира новог музејског перформанса који је одрастао са групом Млади британски уметници (Young British Artists), у којој је био Дејмијaн Херст. Кларк је студирао балет у Лондону, али је почео сам да ради. Многа његова дела остварена су прво у мањим галеријама, али је он после радио с највећим галеријама у свету. Његов интерeс увек је био врхунски балет, али га је занимало и шта то значи неком ко нема појма о балету. Тејт модерн музеј нас је као прву компанију игре „Мајкл Кларк компани” позвао да направимо перформанс за њега. То је била прва велика наруџбина у свету игре. Кустос тих перформанса је увек постојао у музејима, али не и за пројекте из света игре. Све више музеја то ради.