Pešačenje ćirinom prugom

Po­du­hva­tio se Dra­gan te­me dra­ge Uži­ča­ni­ma: sta­re „ći­ri­ne” pru­ge, či­jom tra­som i tu­ne­li­ma uz Đe­ti­nju mno­gi ra­do pe­ša­če i uži­va­ju. Opi­sao s do­brom do­zom me­re, uz vred­ne fo­to­se i ilu­stra­ci­je, pro­šlost i sa­da­šnjost tih pre­de­la po­čev od Uži­ca ka­njo­nom re­ke pre­ko se­la Sta­pa­ri, Bi­o­ska, Krem­na i Mo­kre Go­re sve do Vi­še­gra­da. Ne kao isto­ri­čar, već kao pe­šak, ho­do­ljub, pe­ca­roš, pu­sto­lov, pri­vid­no ne­am­bi­ci­o­zni vo­dič ko­ji zna i pam­ti, ume iz bo­ga­te ba­šti­ne upe­ča­tlji­vo da pro­be­re i um­no na­glas raz­mi­šlja.

To knji­žev­no pe­ša­če­nje ovom pru­gom (du­gom 74 ki­lo­me­tra) svo­je­vr­sna je oda spo­sob­nim i ume­šnim da po­sta­ve cilj, is­tra­ju u nje­mu i stvo­re traj­nu vred­nost.

„Ovo ni­je knji­ga o pe­ca­nju. Ni o že­le­zni­ci. Od pe­ca­nja je po­zaj­mi­la ti­ho di­vlje­nje le­po­ti, obra­ća­nje pa­žnje na sve ži­vo i ne­ži­vo, upor­no tra­ga­nje za bo­ljim me­stom... Ovo je knji­ga o lju­di­ma ko­ji od­re­de cilj, u na­pre­do­va­nju pro­đu što se pro­ći mo­ra, i kad stig­nu shva­te da su bez­raz­lo­žno ze­bli i bri­nu­li. I gle­da­ju na­vi­še, u no­ve vr­ho­ve”, pi­še autor.

U tom pi­sa­nom ho­do­lju­blju kre­će se od Uži­ca, nje­go­vih vred­no­sti i sa­sta­ja­li­šta, lju­di za­slu­žnih. Oda­tle, iz čar­ši­je i be­to­na, put vo­di uz­vod­no ka­njo­nom Đe­ti­nje gde či­sta re­ka hu­či i or­lo­vi ca­ru­ju, me­đu br­za­ke i li­ti­ce. Ta­mo gde se ču­je sa­mo mir i iz ste­nja vi­di ne­bo. Me­đu Raj­ske oto­ke, ka­ko se na­zi­va jed­no br­di­ma opa­sa­no iz­le­ti­šte na re­ci. Ku­da je „ći­ra” uz tut­nja­vu i dim sve do 1974. go­di­ne pro­la­zio.

Tra­sa pru­ge, na ko­joj ne­ma ši­na, da­lje vo­di pre­ko Sta­pa­ra i ba­nje, po­red ne­ka­da­šnjeg se­la Vrut­ci ko­je je osta­lo pod je­ze­rom za vo­do­snab­de­va­nje („u ča­ši vo­de is­pi­je­no”), kroz Bi­o­sku i Krem­na: sve uz pri­če o ču­va­ri­ma klan­ca (der­ben­dži­ja­ma), pre­ci­ma Ka­ra­đor­đa u ovom kra­ju, pro­ro­ci­ma Ta­ra­bi­ći­ma, ka­tra­nu, ma­sov­nim pla­ni­na­re­nji­ma pod vođ­stvom gim­na­zij­skog pro­fe­so­ra Mi­la­na Po­po­vi­ća...

„Pro­fe­sor je po­lo­vi­nom pro­šlog ve­ka is­pred ka­fa­ne u Krem­ni­ma osta­vio ’fi­ću’ da ra­di dok po­pi­je čaj. Pa kad su put­ni­ci iz ’Ra­ke­ti­nog’ auto­bu­sa po­ska­ka­li da na­sta­ve put za Uži­ce, ugu­rao se s nji­ma i ot­pu­to­vao. Taj ’fi­ća’, pri­ja­te­lji dra­gi, i da­nas pre­de u Krem­ni­ma: daj­te mu go­ri­va, ulja i vo­de, ne daj­te da se uga­si. Dok on ra­di, ima na­de. Bi­la su to vre­me­na ot­kri­va­nja no­vog, i onog iz­no­va ot­kri­va­nog. Kao ova”, pi­še u knji­zi.

Pru­ga oda­tle na­sta­vlja kroz Kre­man­sko po­lje pa „osmi­com” si­la­zi niz Šar­gan u Mo­kru Go­ru. Ona je ov­de se­dam­de­se­tih uz na­rod­ne su­ze ski­nu­ta, kao „ne­ren­ta­bil­na”. Ali ni­je se da­lo da to že­le­znič­ko odva­ja­nje Sr­bi­je od is­toč­ne Bo­sne bu­de traj­no. Na raz­me­đu dva mi­le­ni­ju­ma en­tu­zi­ja­sti iz Mo­kre Go­re po­du­hva­ti­li su se da usku pru­gu ob­no­ve, pred­vo­đe­ni Ra­do­va­nom Gli­be­ti­ćem ko­ji je „u sva­koj ak­ci­ji gu­rao kad je za­pi­nja­lo”. On­da se i srp­ska že­le­zni­ca u ob­no­vu uklju­či­la, te je „Šar­gan­ska osmi­ca” po­sta­la svet­ska atrak­ci­ja. Uz nju je, pi­še Fi­li­po­vić, ostao i Emir Ku­stu­ri­ca, za­ve­den nje­nom le­po­tom to­kom sni­ma­nja fil­ma „Ži­vot je ču­do”. 

Pi­še i da je Zo­ran Đin­đić kao pre­mi­jer, kad se ovim mu­zej­skim vo­zom pro­vo­zao, za­di­vlje­no re­kao: „Ovo je Švaj­car­ska!”

Iz mo­kro­gor­ske pru­ga na­sta­vlja Rzav­skom do­li­nom, pro­la­zi po­red ka­me­nog Spo­me­ni­ka srp­skom voj­ni­ku na vr­hu tu­ne­la u Ko­tro­ma­nu, se­če gra­ni­cu pred Var­di­štem. Kri­vu­da kroz Do­brun po­red ma­na­sti­ra, pa se spu­šta na Dri­nu, ula­zi u Vi­še­grad. I tu su pri­če o pro­šlo­sti i na­šim na­ra­vi­ma, ću­pri­ji na Dri­ni i no­be­lov­cu, nje­mu po­sve­će­nom An­drić­gra­du, ba­nji kod ko­je ra­ste vi­li­na vlas, tur­skom ha­ma­mu...