Tamnovanje u Aradu zbog srpske stvari

Pisac „iz Hajduk Veljkove Krajine”, kako se sam potpisuje, navodi da redove o tim junacima, običnim, a hrabrim ljudima, posvećuje omladini i potonjim generacijama kao pouku i za razmišljanje. Piše ih, dodaje, u čisto nacionalnom duhu, bez primesa politike, da omladina u budućnosti može saznati, upoređenja radi, kolika je bila nacionalna svest i rodoljublje kod našeg življa s ove strane Dunava, Save i Drine. Uzima Jovanović tako za primer južni Banat „sa svojim Pančevom – nekada nazvanim srpska Šparta, koja odnese rekord po broju nacionalnih paćenika pod mađarskom upravom za vreme evropskog rata...”    

Glavni lik ovog sećanja zaslugu da se nađe u nizu nacionalnih boraca „zaradio” je najpre aktivnim učešćem za „srpsku stvar” još pre početka rata. „Zapao je za oko” mađarskim vlastima, da bi njegov patriotski rad završio jednogodišnjim tamnovanjem u rumunskom Aradu.

Kosta inače nije bio Pančevac. Rodio se u Ohridu i još u mladim godinama, kao nacionalac, gonjen od Turaka pobegao je u Beograd. Bistar i vredan, stekao je tu prilično bogatstvo, posao ga je vukao u sve veće radove, te tako stiže i u Pančevo i tu, u srpskoj sredini se stalno nastanio, a svojim radom došao do zavidnog imetka.

No, piše Jovanović o viđenom pekaru, kasnije i birtašu Apostoloviću, da se neprestano interesovao, pomagao novcem, ali i ličnim angažmanom pridonosio komešanju ideja među srpskim rodoljubima, zbog čega su se za njegov „rad” zainteresovali Mađari. To je značilo da je često bio saslušavan, a njegova kuća redovno pretresana. Tražile su mađarske vlasti, među kućnim inventarom „sumnjivog” kafedžije-pekara korespondenciju sa Narodnom odbranom u Srbiji, a patila je i porodica. Na ovom mestu autor knjige pominje Kostinog brata Andriju, kojem je branjeno da prelazi u Beograd i tako nadgleda svoje imanje, zbog čega je na kraju morao da ga proda.

Po objavi rata protiv Srbije, Kosta je među prvima uhapšen. Sa rada, onako neobučen, u papučama na nogama, 26. jula 1914. već u prvom danu rata, isteran je iz svoje kuće i odvučen u kolonu građana u ovdašnji zatvor u centru grada. Dan-dva kasnije na pančevačkoj železničkoj stanici, grđen i pljuvan kao i ostali internirci našao se i u prvim vagonima „političkih sumnjivaca” i sproveden najpre u Temišvar, a potom i u zloglasnu Aradsku tvrđavu.      

Kao i stotine interniranih Srba, tamnovao je u podzemnim memljivim hodnicima Arada, mraku i neizdrživom smradu – svi gladni, žedni, vezani i batinani. Tvrđava beše na glasu i po srdobolji, crvenom vetru i epidemiji pegavog tifusa i tuberkuloze… a zimi po sečenju smrznutih udova. Jovanović beleži svedočenja preživelih, da su zajedno ležali, mrtvi i bolesni, živi i zdravi i tako, od polovine 1914. do marta 1915. godine, umrlo je 1.772 internirca – izmučenih žena, dece i muškaraca. 

U Aradu i danas mnogo toga podseća na Srbe, nekada najbrojnijem narodu u ovom gradu. Još se čuva litija, u srpskoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla na kojoj piše: „Ova je litija sačinjena crkvenim dohotkom, darovana u slavu Božiju i za večiti spomen na 4.317 Srba mučenika interniranih u Aradskom gradu”. Malo je bilo jedno – hiljade umorenih pokopano je u masovnim grobnicama, na dva internirska groblja – „Pomenirea”, na kom postoji mali spomenik i zapuštenom i neobeleženom groblju „Moriša”.

Kosta je sve muke preživeo, a vratio iz internacije među poslednjima. Novinar Jovanović svoju crticu završava rečima da je bio pobožan Srbin i da je zato testamentom sav svoj imetak (oko pola miliona dinara) ostavio Crkvenoj opštini u Pančevu, kao i legat za udaju nekoliko dobrih i siromašnih devojaka iz zanatlijskih porodica Pančeva i Ohrida.

Junak ove priče je jednog martovskog dana 1918. godine završio ovozemaljski život. Zdravlje mu je narušilo tamnovanje i muke preživljene u zarobljeništvu, izdalo ga je srce. Našli su ga među čokotima vinove loze – u njegovom vinogradu.