Brejkdens, hevi metal i Orfej i Euridika

Pet plesača – Sara Džejn Tejlor, Džejms Vilton, Harlan Rast, Majkl Keland i Semjuel Bekster, eruptivno su otelotvorili umrežene slojeve borbe za opstanak. Otplesali su značenja ljubavi kao spasa u teskobnim osećanjima nemoći, kroz razarajuću borbu snage i ranjivosti, suptilnu igru grubosti i nežnosti.

Na razgovoru sa autorima posle predstave, u Kulturnom centru Novog Sada, Vilton je govorio o uticajima tokom nastajanja ovog dela. Bilo je reči o inspiraciji knjigom „Poslednji heroj” Terija Pračeta, u pogledu istraživanja teme kraja, kao pokretačke snage. Izazivala ga je ideja blizine kraja, kao spiritus movens borbe protiv pada, gubljenja snage i nade, pronalaženja svetla u mraku. No, kako ispred inspiracije umetnošću skoro uvek stoje izazovi stvarnog života, oni su ovde bili osnovni pokretač predstave. O tome su takođe govorili Džejms i Sara, otkrivajući iskušenja borbe sa rakom, od čega se ona razbolela 2013. godine. Taj jako ličan razlog građenja ovog plesnog dela ga čini posebno emotivno upečatljivim. Preplavljujuća iskrenost se oseća u svakom pokretu igrača, utvrđujući njihovu igru kao neposustajući ples za život.

U Viltonovoj koreografiji se prepoznaju elementi borilačkih veština, kapuere, brejkdensa. Kapuera ima poseban smisao, simboličku težinu u predstavi, imajući u vidu njene teme, borbu za život i održavanje egzistencijalnog smisla. Kapuera je afro-brazilska borilačka veština sastavljena od plesa, akrobatike i sastojaka magijskih rituala, a nastala je pre četiri veka među afričkim robovima, u okolnostima njihove borbe za slobodu.

Pored ove stilske specifičnosti plesa, takođe važna karakteristika predstave su zvučni pejzaži američke grupe „Tool”, psihodelične, rok-hevi metal orijentacije. Nećemo upotrebiti reč pratnja, jer muzika ovde ne prati igru, već je vodi. Dominantni, reski zvuci električne gitare, i tekstovi pesama koji verbalno dopunjuju igru, bitno određuju značenjski kontekst igre, ali i atmosferu. Na primer, gotička, tamno poetska numera „H” nosi misli o ljubavi koja gazi sve strahove od smrti, ulivajući iracionalnu hrabrost. Takva ljubav vuče Džejmsa, savremenog, metaforičkog Orfeja, da izvuče svoju Saru, Euridiku, iz zagrljaja smrti. U prvom delu predstave preovlađuje muzika „Toola”, dok drugi obavija zvučna zavesa kataklizmičnog pištanja, fijukanja, lupanja. Ovaj mračniji deo predstave shvatamo kao ogledalo ništavila, otelotvorenje Hada u koji je Orfej sišao po svoju ljubav.

Zvučni pejzaži „Toola” su važni i zato što predstavu smeštaju na polje andergraunda, kontrakulture koja se opire konvencionalnom elitizmu plesne umetnosti. Elitizam je ovde izazvan, napušten, kroz prodor popularne kulturne, ne samo muzike, već i brejkdensa.

Majkl Keland predstavlja personifikaciju vremena, oblikuje ga osobenim pokretima tela, označavajući prolaznost, ali i cikličnost prirode vremena, njegovu beskonačnost. Igru Semjuela Bekstera i Harlana Rasta razumemo kao kontratežu plesu Džejmsa i Sare. Oni su takođe borci, međusobno komplementarni, ali bivaju sapleteni, poraženi, nasuprot Džejmsu i Sari koji na kraju ostaju zajedno, sa pronađenim svetlom na kraju tamnog tunela.

Ovogodišnji Infant traje do 1. jula, program čini deset predstava, iz Kanade, SAD-a, Indije, Engleske, Rumunije, Makedonije, Srbije. Infant se tako može pohvaliti da je zadržao stvarni internacionalni karakter. Zato je u ovom trenutku u Srbiji vrlo dragocen, kao prozor u svet teatra koji briše geografske, žanrovske, tematske, ali i društveno-političke granice.