Nasmejani Tarzan i sladoled života

Lepšu vest nisam čuo deset godina. A posle kažu nema boga. Ima, nego šaljivdžija je to...

***

To je ujedno bila i jedina lepa vest. Druga je tragična: bezumnik koga pogrešno nazivaju životinjom, jer nije poznata životinja koja bi potomku razbila lobanju a partnerku zaklala, učinio je nečuven zločin na „jedinom sigurnom” mestu gde se sastajao sa svojom rasturenom porodicom.

Žrtva je godinama tražila pomoć od društva sluteći epilog njihovog razvoda, međutim pomoć nije stizala. Sudiji je pokušavala da objasni zašto ne dozvoljava ocu da viđa dete – jer ovaj odavno preti ubistvom a sinu, kad ga vidi, ceo dan priča kako će mu zaklati majku. Avaj, sudija je žrtvu kaznila ukupno sa 310.000 dinara pa nesrećna žena nije primala ni platu!

Bravo, sudija, svaka čast. To se zove procena! Ali što ja krčim na tebe. U ovom dvostrukom ubistvu ima mnogo saučesnika one nakaze što će srećom da istrune u tamnici.

***

Dakle, nasilje je svuda oko nas, i nije specijalitet Srbije. I druge države imaju svoje generatore nasilja i te države, kao i naša, jedne jure i zatvaraju, a druge, zaštićene svedoke na primer, voze okolo u blindiranim kolima.

Sve ovo što sam nabrojao, i što sam komentarisao, što sam video – video sam i čuo na TV ekranu. Izveštavanje o dnevnim događajima pretvorilo se u izveštavanje o dnevnom nasilju. Jutarnje vesti počinju raportom iz Urgentnog centra, zatim dežurni policajac, na to se nadovezuje dežurni iz AMS-a sa izveštajem o saobraćajkama uz opasku da se svaka treća saobraćajna nezgoda završi tučom aktera, dakle nasiljem. Rekosmo, svaki TV dnevnik je dnevnik nasilja, ogledalo svakodnevice, ali nasilje se nastavlja i u „realnim” emisijama, dramatično kulminira u crtaćima i programima za decu. Trećerazredni filmovi kojim nas zasipaju sve televizije u svako doba dana, s jedinim alibijem u vidu preporučenih godina u crvenom kružiću, fantastičan su ambijent za stvaranje ludačkih ideja kod tinejdžera i onih starijih kojima nije srasla fontanela. I odatle nasilje.

***

Deca provode previše vremena u gledanju televizijskih programa jer roditelji u trci za zaradom nemaju vremena da se bave tim „sitnicama”, tako da, želeli mi to ili ne, pojedine scene ostaju u njihovoj podsvesti. Gledanje neprikladnih, često mističnih a svakako nasilnih filmova, trilera i čitanje đubreta po internetu, onoga što se nekada ispravno zvalo šund, izaziva u mladima potrebu oponašanja junaka iz filmova i romana. Veliki je broj slučajeva nastanka bandi s imenima i radnjama koji su istovetni s imenima i radnjama pomenutih filmova. Nabavljanje opreme pa i oružja (iz svake novinske vesti o sukobima mladih proizlazi da akteri nose bar noževe) povlači za sobom pljačkanje sopstvene ili porodice iz susedstva, kladionice ili kioska. Ta ista deca, u svojoj „igri” koriste pravo oružje, te uvek ima povređenih i ranjenih. Njihovo opravdanje za takve postupke jeste da se to isto desilo na filmu, oni su videli.

Naravno, televizija je tek sekundarni činilac u razvoju kriminalističke svesti kod maloletnika. Primarni mogu biti dezorganizovana, rastrojena porodica ili pak genetske predispozicije. Međutim, „zasluge” medija se ne mogu isključiti ni zanemariti, svakako.

***

Onomad smo gledali u udarnom, večernjem terminu „Ramba 4” (koji je u odnosu na današnju produkciju bajka o Snežani). Nekadašnji svetski hit „Rambo 4”, sa Silvesterom Staloneom u glavnoj ulozi, ubedljivo je najkrvaviji deo serijala o vijetnamskom veteranu Džonu Rambu, a verovatno i jedan od najkrvavijih filmova svih vremena – u njemu se, naime, događa 2,59 ubistava po minuti! „Rambo 4” po broju ubistava daleko prednjači u odnosu na prethodne, takođe vrlo krvave delove serijala. U ovoj epizodi Rambovih akcija ubijeno je 236 ljudi. Poređenja radi, u „Rambu 3” ubijene su 132 osobe, u „Rambu 2” 69, dok je u originalnom filmu, takođe izuzetno nasilnom, direktno ubijen samo jedan čovek. I njega je usmrtio Rambo. U poslednjem filmu Rambo je ubio čak 83 osobe, dok su njegovi saborci likvidirali 40! U prvom filmu po minuti ubijen je 0,01 čovek, u drugom 0,72, u trećem 1,73, a u četvrtom 2,59. U prvom „Rambu” prva pogibija se dogodila u 29,31. minutu, u drugom u 33,34. minutu. Treći film je prvu žrtvu doneo u 41. minutu, a četvrti u – trećem minutu i 22. sekundi!

***

Takav učinak Srbi skoro da postižu u svakodnevnom životu. Ubistva, najmorbidniji zločini, zločini iz strasti među estradnim radnicima kojima se učinilo da je selebriti i rijaliti suština života, ne shvatajući da posle pucnja u voljenu pa sebi u usta na kraju scene neće ustati, obrisati paradajz sok sa usana i otići kući kao što to rade glumci u meksičkim sapunicama, nasilje u porodici, na ulici, u poslu, svakodnevica je...

Usko shvatanje osvojenih sloboda dovelo je do toga da se nijedno telo koje kontroliše rad televizija ne oglašava u odnosu na uređivačku politiku. Niste neznalica, niste ni maliciozni ako zaključujete da se zalažem za uvođenje cenzora. Ta reč je nepopularna, ali nazovimo tog nekog kontrolora lepšim imenom samo ako je u mogućnosti da spreči da deca dobijaju ovu, trenutno preveliku, porciju nasilja.

Televizije, uključujući i javni servis, u pomami za gledaocima i profitom spremne da nam serviraju bukvalno sve da bi nas posle, a za naše pare, obavestili kako su bili gledanija TV od konkurencije za jedan procenat, koji im je doneo Rambo na nožu.

***

Naša su deca u drugoj zemlji pomogla da se kući ne vrati njihov vršnjak s trećeg kontinenta.

Moju generaciju je možda pregazilo vreme, ali ja i dalje mislim da kad neko padne treba da mu pružiš ruku a ne da ga šutneš nogom u mozak.

Kad već nemaš nož...