Насмејани Тарзан и сладолед живота

Лепшу вест нисам чуо десет година. А после кажу нема бога. Има, него шаљивџија је то...

***

То је уједно била и једина лепа вест. Друга је трагична: безумник кога погрешно називају животињом, јер није позната животиња која би потомку разбила лобању а партнерку заклала, учинио је нечувен злочин на „једином сигурном” месту где се састајао са својом растуреном породицом.

Жртва је годинама тражила помоћ од друштва слутећи епилог њиховог развода, међутим помоћ није стизала. Судији је покушавала да објасни зашто не дозвољава оцу да виђа дете – јер овај одавно прети убиством а сину, кад га види, цео дан прича како ће му заклати мајку. Авај, судија је жртву казнила укупно са 310.000 динара па несрећна жена није примала ни плату!

Браво, судија, свака част. То се зове процена! Али што ја крчим на тебе. У овом двоструком убиству има много саучесника оне наказе што ће срећом да иструне у тамници.

***

Дакле, насиље је свуда око нас, и није специјалитет Србије. И друге државе имају своје генераторе насиља и те државе, као и наша, једне јуре и затварају, а друге, заштићене сведоке на пример, возе около у блиндираним колима.

Све ово што сам набројао, и што сам коментарисао, што сам видео – видео сам и чуо на ТВ екрану. Извештавање о дневним догађајима претворило се у извештавање о дневном насиљу. Јутарње вести почињу рапортом из Ургентног центра, затим дежурни полицајац, на то се надовезује дежурни из АМС-а са извештајем о саобраћајкама уз опаску да се свака трећа саобраћајна незгода заврши тучом актера, дакле насиљем. Рекосмо, сваки ТВ дневник је дневник насиља, огледало свакодневице, али насиље се наставља и у „реалним” емисијама, драматично кулминира у цртаћима и програмима за децу. Трећеразредни филмови којим нас засипају све телевизије у свако доба дана, с јединим алибијем у виду препоручених година у црвеном кружићу, фантастичан су амбијент за стварање лудачких идеја код тинејџера и оних старијих којима није срасла фонтанела. И одатле насиље.

***

Деца проводе превише времена у гледању телевизијских програма јер родитељи у трци за зарадом немају времена да се баве тим „ситницама”, тако да, желели ми то или не, поједине сцене остају у њиховој подсвести. Гледање неприкладних, често мистичних а свакако насилних филмова, трилера и читање ђубрета по интернету, онога што се некада исправно звало шунд, изазива у младима потребу опонашања јунака из филмова и романа. Велики је број случајева настанка банди с именима и радњама који су истоветни с именима и радњама поменутих филмова. Набављање опреме па и оружја (из сваке новинске вести о сукобима младих произлази да актери носе бар ножеве) повлачи за собом пљачкање сопствене или породице из суседства, кладионице или киоска. Та иста деца, у својој „игри” користе право оружје, те увек има повређених и рањених. Њихово оправдање за такве поступке јесте да се то исто десило на филму, они су видели.

Наравно, телевизија је тек секундарни чинилац у развоју криминалистичке свести код малолетника. Примарни могу бити дезорганизована, растројена породица или пак генетске предиспозиције. Међутим, „заслуге” медија се не могу искључити ни занемарити, свакако.

***

Ономад смо гледали у ударном, вечерњем термину „Рамба 4” (који је у односу на данашњу продукцију бајка о Снежани). Некадашњи светски хит „Рамбо 4”, са Силвестером Сталонеом у главној улози, убедљиво је најкрвавији део серијала о вијетнамском ветерану Џону Рамбу, а вероватно и један од најкрвавијих филмова свих времена – у њему се, наиме, догађа 2,59 убистава по минути! „Рамбо 4” по броју убистава далеко предњачи у односу на претходне, такође врло крваве делове серијала. У овој епизоди Рамбових акција убијено је 236 људи. Поређења ради, у „Рамбу 3” убијене су 132 особе, у „Рамбу 2” 69, док је у оригиналном филму, такође изузетно насилном, директно убијен само један човек. И њега је усмртио Рамбо. У последњем филму Рамбо је убио чак 83 особе, док су његови саборци ликвидирали 40! У првом филму по минути убијен је 0,01 човек, у другом 0,72, у трећем 1,73, а у четвртом 2,59. У првом „Рамбу” прва погибија се догодила у 29,31. минуту, у другом у 33,34. минуту. Трећи филм је прву жртву донео у 41. минуту, а четврти у – трећем минуту и 22. секунди!

***

Такав учинак Срби скоро да постижу у свакодневном животу. Убиства, најморбиднији злочини, злочини из страсти међу естрадним радницима којима се учинило да је селебрити и ријалити суштина живота, не схватајући да после пуцња у вољену па себи у уста на крају сцене неће устати, обрисати парадајз сок са усана и отићи кући као што то раде глумци у мексичким сапуницама, насиље у породици, на улици, у послу, свакодневица је...

Уско схватање освојених слобода довело је до тога да се ниједно тело које контролише рад телевизија не оглашава у односу на уређивачку политику. Нисте незналица, нисте ни малициозни ако закључујете да се залажем за увођење цензора. Та реч је непопуларна, али назовимо тог неког контролора лепшим именом само ако је у могућности да спречи да деца добијају ову, тренутно превелику, порцију насиља.

Телевизије, укључујући и јавни сервис, у помами за гледаоцима и профитом спремне да нам сервирају буквално све да би нас после, а за наше паре, обавестили како су били гледанија ТВ од конкуренције за један проценат, који им је донео Рамбо на ножу.

***

Наша су деца у другој земљи помогла да се кући не врати њихов вршњак с трећег континента.

Моју генерацију је можда прегазило време, али ја и даље мислим да кад неко падне треба да му пружиш руку а не да га шутнеш ногом у мозак.

Кад већ немаш нож...