U ime naroda

Posle više nego očigledne zloupotrebe ekonomije u političke svrhe, prve one sa izgradnjom autoputa Horgoš–Požega, a onda i sa gasno-naftnim aranžmanom, u kojoj su dojučerašnji legalisti postali najgrđi populisti, a reformisti naprasno tvrdi legalisti, naravno „u ime naroda” – Božidar Đelić nas je učvrstio u uverenju da nas do 11. maja ništa ni od koga ne može iznenaditi. Ali i da strah od povratka na staro nije baš neosnovan. Izjavom da će o tome kome će biti prodat RTB Bor – austrijskom A-teku ili ruskom SMR-u – odlučiti zaposleni, a da će vlada samo slediti njihovu odluku, nije samo progovorio „u ime naroda”, nego je narodu, zbacivši odgovornost sa vlade, dao mandat da odlučuje o onome o čemu niti ume, niti može da odlučuje. I srpsku ekonomiju tako žestoko zarotirao unazad – u vreme samoupravljanja, maratonskih zborova radnih ljudi i radničkih saveta, na kojima su i tetkice barabar sa inženjerima i drugovima iz komiteta odlučivale o svemu i svačemu – od plata do izbora tehnologije.

E, da nam je to uradio čuveni ministar od naroda ili onaj drugi ministar za sve, izvežban da kao socijalistički direktor obezbedi i podršku nesalomivih livaca, nekako bismo mogli i da progutamo. Šta će, ljudi iz svoje kože ne mogu. Ovoga puta zarotirao nas je ekonomista reformista, istina po nekima etatističke provinijencije, koji se u Srbiju sa Zapada vratio ne da trenira samoupravljanje, već da nam pomogne u izgradnji kapitalizma. Onog sistema u kome se zna ko je ko i šta ko radi.

Možda nekome vicepremijerovo prepuštanje radnicima Bora da sami izaberu budućeg gazdu zvuči kao razumni kompromis u situaciji kad vlada, podeljena u dva bloka, funkcioniše po sistemu „da komšiji maknemo glasače”. Možda bi zaista radnici mogli da budu razumniji od ministara koje trese predizborna groznica. Možda. Ali je protivprirodno. Jer, sve i da su jedinstveni, kao što su i sami, podeljeni u posvađane sindikalne tabore, radnici nisu preduzetnici i nemaju upravljačka znanja, pa ne mogu ni da donose takve odluke. Niti su vlasnici da bi mogli da odlučuju o budućnosti firme.

I sve da i bez znanja i bez zvanja donesu najbolju i najpragmatičniju odluku, to prosto nije moguće po zakonu. Jer njihova uloga, tačnije uloga sindikata u tenderskoj proceduri iscrpljuje se u tri tačke: u kreiranju socijalnog programa, u njegovom popravljanju u slučaju pregovora sa jedinim ponuđačem na tenderu i u delegiranju svog predstavnika za člana tenderske komisije. Zakon je, takođe, jasan da o svim uslovima iz ugovora odlučuju isključivo ugovorne strane, a to su kupac i prodavac. I u slučaju privatizacije, odnosno tenderske prodaje imovine RTB Bor, koja je zapravo simulacija stečaja, prodavac je država. I ona je jedina ovlašćenja da donese konačnu odluku, ma koliko teška bila, o završnici utakmice: sa Kovačem ili sa Deripaskom. I to po zakonu.

Ništa očiglednije od konstatacije Grega Menkjua, harvardskog profesora i direktora Bušovog Ekonomskog saveta u prvom mandatu, da političari pevaju pesme koje narod voli da čuje. Tako smo, eto, dobili i Božinu nominaciju za majsku grand paradu.

A kad se svetla pozornice pogase? Samo da suza ne bude.