Nedostatak dijaloga – najveći problem

Prema njenim rečima, politika uključivanja i razumevanja drugog ne odnosi se samo na etničke grupe.

– Mi ne prepoznajemo doprinos različitih grupacija srpskoj kulturi, kao što je doprinos žena. Poleksija Todorović, supruga slikara Pere Todorovića, zajedno je s njim radila slike i ikonostase. On ima svoju ulicu, ona nema... Bogatstvo jedne kulture ogleda se u njenim različitostima. Časopis „Zenit” kombinovao je i svoj list štampao i na ćirilici i na latinici. I ja vodim računa da moje knjige naizmenično budu štampane latiničnim i ćiriličnim pismom – rekla je profesorka, dodajući da je njen učitelj u Aranđelovcu kažnjavao đake koji su upotrebljavali turcizme.

U okviru tribine ona je primetila i da smo isključivi kada je reč o komisiji koja ocenjuje savremeno stvaralaštvo.

– Ili ne primećujemo da postoji Mediala ili se bavimo isključivo Medialom. Najveći problem naše kulture jeste nedostatak dijaloga. Gradovi u unutrašnjosti su prepušteni sami sebi, a srpska kultura se odavno definiše kao beogradska kultura. U selima ni popovi više ne žive, nego se i oni iz grada voze do posla – rekla je Milena Dragićević Šešić.

Ministar kulture Vladan Vukosavljević istakao je da saveti nacionalnih manjina imaju važnu ulogu u našem društvu, dodajući da Srbija treba da čuva svoje kulturno jezgro, ali i da bude otvorena za svaku vrstu uticaja manjinskih kultura.

– Druge kulture treba da prihvatimo kao elemenat međusobnog nadahnuća i prožimanja – smatra Vukosavljević. Strategija razvoja kulture, kako je dodao, predviđa decentralizaciju, te je na dva konkursa ministarstva u okviru projekta „Gradovi u fokusu” izdvojeno tri stotine miliona dinara za obnovu infrastrukture gradova u unutrašnjosti.

U toku debate ministar je rekao i da ne prihvata da knjiga „Filozofija palanke” bude proglašavana za „jevanđelje i kanon savremene misli”. Primetio je i da portal Peščanik, kao nekada podlistak „Beton” u listu „Danas”, svojim tekstovima dezavuišu srpski kulturni identitet.

Aleksandra Đurić Bosnić, iz Zavoda za kulturu Vojvodine, naglasila je da je multikulturalnost činjenično stanje na koje ne možemo da utičemo (više kultura na jednom prostoru), dok multikulturalizam podrazumeva državnu strategiju koja štiti prava manjina, čuva tradiciju i uspostavlja komunikaciju.

– U praksi se pokazalo nešto drugo. Barem kada je reč o Vojvodini, koja je multietnički region, rezultat je zatvaranje u neku vrstu getokulturalizma. Nacionalne zajednice se previše oslanjaju na komunikaciju u sopstvenom okviru i ne postoji raspoloženje za dijalog sa drugima. Rešenje je da se izbriše granica „mi” i „oni”, u kojoj se „mi” proglašavamo za vrednosno bolji od drugih.

Miloš Konstantinović, predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije, rekao je da je multikulturalnost kao gravitacija, to jest nešto od čega se ne može „pobeći”. Kako je rekao, svako ko bi u doba Miloša Obrenovića, stalno naseljenu romsku porodicu u Srbiji nazvao Ciganima, dobio bi 49 udaraca bičem....

Multikulturalnost je „vazduh kulture”, zaključio je Konstantinović.