Omaž jednom prijateljstvu
Da li su za iskreno prijateljstvo Ljubice Cuce Sokić (1914–2009) i Bogdana Šuputa (1914–1942) bile ključne njihove intimizmu sklone prirode, njihov profesor Ljuba Ivanović ili je to bio njihov boravak u Parizu ili, možda, sve pomenuto? Ni jedno ni drugo nisu više među živima da bi o tome danas govorili, ali su iza njih ostala dela koja su često stvarali utičući jedno na drugo i koja mogu da „progovore” o njihovoj bliskosti, ljudskoj i umetničkoj. Neka od njih koja se čuvaju u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog mogu se videti od danas u 13 sati pa sve do kraja januara u Maloj galeriji Doma Vojske Srbije na izložbi pod naslovom „Priča o dvoje umetnika”.
Zamišljena kao omaž u njihovu čast, postavka je premijerno bila prikazana u Inđiji tokom jeseni 2017, a organizovana je povodom obeležavanja 75 godina od tragične Šuputove smrti – stradanja u Novosadskoj raciji 23. januara 1942. U Beograd je sada doputovalo pedesetak umetničkih dela (slike, akvareli, grafike, crteži) i neki od ličnih predmeta dvoje stvaralaca (među njima Ljubičin poznati slamnati šešir i Bogdanova pločica iz logora), a Marta Đarmati, kustos Spomen-zbirke i autor postavke, posredstvom njih podseća na paralele koje se mogu povući kada je reč o ovo dvoje umetnika.
Rođeni iste godine, ona u Bitolju, a on u Sisku, pripadali su predratnoj generaciji srpskih slikara stasaloj u četvrtoj deceniji 20. veka. Oboje su bili članovi umetničke grupe „Desetorica”, a bili su i dobitnici Politikine nagrade za likovnu umetnost: Bogdan je priznanje dobio 1938, a Ljubica znatno kasnije, 1995. Poznanstvo koje se desilo na Umetničkoj školi u Beogradu produbljivalo se vremenom kroz druženje na studentskim putovanjima da bi se nastavilo u Parizu, u kojem je naša umetnica bila podrška svom kolegi, ali i po povratku u našu zemlju.
– Ekskurzije po južnoj Srbiji vodio je najviše Ljuba Ivanović, jedan od tadašnjih omiljenih predavača, oboje su rado išli sa njim i drugim studentima. Ljubica je u francusku prestonicu otišla ranije pa je Bogdanu pomogla da se snađe. Imala je lep stan i atelje, on je živeo u malom prostoru koji nije bio pogodan za stvaralaštvo, pa je često slikao kod nje. Ona je to i ovekovečila na jednoj slici. Postoji u Galeriji Matice srpske Bogdanovo delo „Pariska kafana”, njega nismo mogli da donesemo, ali je na njemu prikazano celo naše, a parisko društvo. Tu su u jednom noćnom izlasku naslikani i Ljubica, i Peđa Milosavljević, i sam Bogdan, dok je u pozadini džez bend, sedi se za stolovima i pleše. Oboje su, potom, izlagali sa „Desetoricom” na dve postavke u Beogradu i Zagrebu, ali je sve prekinuto ratom – priča Marta Đarmati.
Bogdan je odveden u logor u Nemačku, odatle je pisao svojoj dragoj drugarici, da bi krajem 1941. bio vraćen kući. Odluka da dođe u Novi Sad, protivno želji majke, a upravo zarad njegove potrebe da o njoj i tetki brine, pokazala se kao kobna. Njegova nasilna smrt, do koje je došlo upravo na Štrandu, omiljenom Bogdanovom šetalištu, nepovratno je prekinula njegovo i Ljubičino drugovanje.
Pored obilja fotografija koje dragoceno svedoče o svemu, ne bi trebalo zaboraviti i jedan dirljiv detalj – način na koji su Šuputova dela našla put do kolekcije Pavle Beljanskog. Naime, sam Beljanski u svoju zbirku uvrstio je četiri Ljubičine slike, ali je sa nabavkom Bogdanovih radova išlo teže. Budući da mu to za života, sticajem okolnosti, nije pošlo za rukom na scenu je stupila upravo Ljubica. Poštujući želju kolekcionara, ona je u dva navrata poklanjala Spomen-zbirci Bogdanove radove koje je lično posedovala. Ostatak su darivali Šuputovi naslednici, pa se u ovoj novosadskoj kući umetnosti, u njenoj Likovnoj zbirci dokumentarnog fonda čuva oko trideset njegovih dela, dok je Ljubičinih oko četrdeset.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
