Омаж једном пријатељству
Да ли су за искрено пријатељство Љубице Цуце Сокић (1914–2009) и Богдана Шупута (1914–1942) биле кључне њихове интимизму склоне природе, њихов професор Љуба Ивановић или је то био њихов боравак у Паризу или, можда, све поменуто? Ни једно ни друго нису више међу живима да би о томе данас говорили, али су иза њих остала дела која су често стварали утичући једно на друго и која могу да „проговоре” о њиховој блискости, људској и уметничкој. Нека од њих која се чувају у Спомен-збирци Павла Бељанског могу се видети од данас у 13 сати па све до краја јануара у Малој галерији Дома Војске Србије на изложби под насловом „Прича о двоје уметника”.
Замишљена као омаж у њихову част, поставка је премијерно била приказана у Инђији током јесени 2017, а организована је поводом обележавања 75 година од трагичне Шупутове смрти – страдања у Новосадској рацији 23. јануара 1942. У Београд је сада допутовало педесетак уметничких дела (слике, акварели, графике, цртежи) и неки од личних предмета двоје стваралаца (међу њима Љубичин познати сламнати шешир и Богданова плочица из логора), а Марта Ђармати, кустос Спомен-збирке и аутор поставке, посредством њих подсећа на паралеле које се могу повући када је реч о ово двоје уметника.
Рођени исте године, она у Битољу, а он у Сиску, припадали су предратној генерацији српских сликара стасалој у четвртој деценији 20. века. Обоје су били чланови уметничке групе „Десеторица”, а били су и добитници Политикине награде за ликовну уметност: Богдан је признање добио 1938, а Љубица знатно касније, 1995. Познанство које се десило на Уметничкој школи у Београду продубљивало се временом кроз дружење на студентским путовањима да би се наставило у Паризу, у којем је наша уметница била подршка свом колеги, али и по повратку у нашу земљу.
– Екскурзије по јужној Србији водио је највише Љуба Ивановић, један од тадашњих омиљених предавача, обоје су радо ишли са њим и другим студентима. Љубица је у француску престоницу отишла раније па је Богдану помогла да се снађе. Имала је леп стан и атеље, он је живео у малом простору који није био погодан за стваралаштво, па је често сликао код ње. Она је то и овековечила на једној слици. Постоји у Галерији Матице српске Богданово дело „Париска кафана”, њега нисмо могли да донесемо, али је на њему приказано цело наше, а париско друштво. Ту су у једном ноћном изласку насликани и Љубица, и Пеђа Милосављевић, и сам Богдан, док је у позадини џез бенд, седи се за столовима и плеше. Обоје су, потом, излагали са „Десеторицом” на две поставке у Београду и Загребу, али је све прекинуто ратом – прича Марта Ђармати.
Богдан је одведен у логор у Немачку, одатле је писао својој драгој другарици, да би крајем 1941. био враћен кући. Одлука да дође у Нови Сад, противно жељи мајке, а управо зарад његове потребе да о њој и тетки брине, показала се као кобна. Његова насилна смрт, до које је дошло управо на Штранду, омиљеном Богдановом шеталишту, неповратно је прекинула његово и Љубичино друговање.
Поред обиља фотографија које драгоцено сведоче о свему, не би требало заборавити и један дирљив детаљ – начин на који су Шупутова дела нашла пут до колекције Павле Бељанског. Наиме, сам Бељански у своју збирку уврстио је четири Љубичине слике, али је са набавком Богданових радова ишло теже. Будући да му то за живота, стицајем околности, није пошло за руком на сцену је ступила управо Љубица. Поштујући жељу колекционара, она је у два наврата поклањала Спомен-збирци Богданове радове које је лично поседовала. Остатак су даривали Шупутови наследници, па се у овој новосадској кући уметности, у њеној Ликовној збирци документарног фонда чува око тридесет његових дела, док је Љубичиних око четрдесет.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
