Sebi sam najviše pomogao

Bo­ra­vak u Be­o­gra­du bi­će pri­li­ka da vam se uru­či na­gra­da „Vip po­zi­va” ko­ju do­de­lju­je BFI, ka­kav od­nos ima­te pre­ma na­gra­di, a ka­kav pre­ma fe­sti­va­lu?

Na­gra­da „Vip po­zi­va” je pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje, šan­sa za nas ko­ji du­go ži­vi­mo van Sr­bi­je da svra­ti­mo i po­de­li­mo is­ku­stva sa svo­jim ko­le­ga­ma. Ina­če, je­dan od naj­va­žni­jih do­ga­đa­ja u mo­joj ka­ri­je­ri je bio 2006. ka­da je Ba­let grč­ke Na­ci­o­nal­ne ope­re go­sto­vao na BFI. Igra­li smo pred­sta­vu „Can­to Ge­ne­ral” u ko­re­o­gra­fi­ji Re­ja Ba­re, na mu­zi­ku ko­ju je ura­dio Mi­kis Te­o­do­ra­kis in­spi­ri­san sti­ho­vi­ma Pa­bla Ne­ru­de. Mo­je ko­le­ge iz an­sam­bla su bi­le oča­ra­ne Be­o­gra­dom, Sa­va cen­trom, pro­fe­si­o­na­li­zmom i vi­so­kim stan­dar­di­ma fe­sti­va­la. Bio sam dir­nut i po­no­san na Sr­bi­ju.

De­ve­de­se­tih ste oti­šli iz ze­mlje pr­vo u Ma­đar­sku, da li je raz­log bio umet­nič­ke pri­ro­de ili su pr­ste ume­ša­le kri­zne de­ve­de­se­te go­di­ne?

I jed­no i dru­go. Tog sep­tem­bra 1991. vra­tio sam se sa od­slu­že­nja voj­nog ro­ka iz Sa­ra­je­va i do­bio an­ga­žman u Ba­le­tu SNP u No­vom Sa­du. Bi­lo mi je po­treb­no vre­me da se vra­tim u for­mu. Usle­dio je po­ziv iz Pe­ču­ja. Po­nu­di­li su mi ugo­vor na pet me­se­ci, a ostao sam ta­mo pet go­di­na. Bi­la su to te­ška vre­me­na. Ukup­no nas šest igra­ča iz No­vog Sa­da bi­li smo do­bro pri­hva­će­ni u ma­loj „po­ro­di­ci” pe­čuj­skog Ba­le­ta. To je tru­pa sa du­gom tra­di­ci­jom, ali je Ope­ra u Bu­dim­pe­šti bi­la iza­zov. Ta­mo sam če­sto go­sto­vao i od­me­ra­vao svo­je kva­li­te­te sa nji­ho­vim ba­let­skim zve­zda­ma. 

Ko­je okol­no­sti su do­ve­le do va­šeg pre­se­lje­nja u Grč­ku, da li je bi­lo te­ško do­bi­ti an­ga­žman u Na­ci­o­nal­noj ope­ri u Ati­ni i re­ci­te ne­što vi­še o re­per­to­a­ru ove ku­će?

U Pe­ču­ju sam se upo­znao sa Gr­ki­njom Emi­li­jom Kor­fjom. Igra­li smo za­jed­no ceo re­per­to­ar, a 1996. smo od­lu­či­li da se pre­se­li­mo u Ati­nu, njen rod­ni grad. U Ba­let grč­ke Na­ci­o­nal­ne ope­re pri­mljen sam na pr­voj audi­ci­ji na ko­ju sam se pri­ja­vio i ostao do da­nas. Na­ci­o­nal­na ope­ra Grč­ke je je­di­na ta­kve vr­ste u ovoj ze­mlji, pa uprav­ni od­bor i di­rek­to­ri odr­ža­va­ju re­per­to­ar­sku rav­no­te­žu, kroz pod­jed­na­ku za­stu­plje­nost kla­sič­nog, neo­kla­sič­nog i sa­vre­me­nog ba­le­ta. Če­sto se iz­vo­de de­la na mu­zi­ku grč­kih kom­po­zi­to­ra, a ima­mo i va­žne grč­ke sa­vre­me­ne ko­re­o­gra­fe sa za­vid­nom ino­stra­nom ka­ri­je­rom, po­put An­do­ni­sa Fo­nja­da­ki­sa i Kon­stan­ti­no­sa Ri­go­sa, ko­ji kre­i­ra­ju za nas. Pre ne­pu­nih šest me­se­ci smo se pre­se­li­li u no­vo zda­nje Fon­da­ci­je „Sta­vros Ni­jar­hos”, ta­ko da je na­ša zgra­da ope­re naj­sa­vre­me­ni­ja u Evro­pi, pra­vi dra­gulj uz atin­sku oba­lu.

Da li ste se vi kao po­je­di­nac br­zo pri­la­go­di­li na­či­nu ži­vo­ta i re­per­to­a­ru u Ati­ni? 

Pri­la­go­dio sam se br­zo, na­u­čio sam grč­ki je­zik u pr­vih ne­ko­li­ko me­se­ci bo­rav­ka i sam sam se­bi naj­vi­še po­mo­gao. Ra­dio sam upor­no i di­sci­pli­no­va­no da bu­dem tu gde je­sam da­nas. Ne­za­bo­rav­na je pred­sta­va ko­ju sam od­i­grao u Ode­o­nu „He­rod Ati­kus”, is­pod Akro­po­lja i ulo­ga Džo­na u ba­le­tu „Zor­ba”. Ta­ko­đe iz­dva­jam Al­ber­ta u „Ži­ze­li” i Onje­gi­na u isto­i­me­nom ba­le­tu.

Ka­ko vi­di­te svo­ju ka­ri­je­ru u go­di­na­ma ko­je do­la­ze ?

Kad je reč o igrač­kom seg­men­tu po­la­ko po­di­žem ruč­nu koč­ni­cu i na­sta­vljam da ne­gu­jem sa­mo deo re­per­to­a­ra ko­ji mi sa­da od­go­va­ra. Sve vi­še se ba­vim pe­da­go­škim ra­dom, i asi­sti­ram mno­gim ko­re­o­gra­fi­ma. Tre­nut­no pre­go­va­ram sa jed­nom pro­duk­cij­skom ku­ćom u ve­zi sa ko­ma­dom van mo­je ope­re, a po­sto­ji mo­guć­nost i da ra­dim ko­re­o­gra­fi­ju za je­dan od naj­po­zna­ti­jih mju­zi­ka­la na sve­tu, ali o tom – po­tom!