Себи сам највише помогао

Бо­ра­вак у Бе­о­гра­ду би­ће при­ли­ка да вам се уру­чи на­гра­да „Вип по­зи­ва” ко­ју до­де­љу­је БФИ, ка­кав од­нос има­те пре­ма на­гра­ди, а ка­кав пре­ма фе­сти­ва­лу?

На­гра­да „Вип по­зи­ва” је при­јат­но из­не­на­ђе­ње, шан­са за нас ко­ји ду­го жи­ви­мо ван Ср­би­је да свра­ти­мо и по­де­ли­мо ис­ку­ства са сво­јим ко­ле­га­ма. Ина­че, је­дан од нај­ва­жни­јих до­га­ђа­ја у мо­јој ка­ри­је­ри је био 2006. ка­да је Ба­лет грч­ке На­ци­о­нал­не опе­ре го­сто­вао на БФИ. Игра­ли смо пред­ста­ву „Can­to Ge­ne­ral” у ко­ре­о­гра­фи­ји Ре­ја Ба­ре, на му­зи­ку ко­ју је ура­дио Ми­кис Те­о­до­ра­кис ин­спи­ри­сан сти­хо­ви­ма Па­бла Не­ру­де. Мо­је ко­ле­ге из ан­сам­бла су би­ле оча­ра­не Бе­о­гра­дом, Са­ва цен­тром, про­фе­си­о­на­ли­змом и ви­со­ким стан­дар­ди­ма фе­сти­ва­ла. Био сам дир­нут и по­но­сан на Ср­би­ју.

Де­ве­де­се­тих сте оти­шли из зе­мље пр­во у Ма­ђар­ску, да ли је раз­лог био умет­нич­ке при­ро­де или су пр­сте уме­ша­ле кри­зне де­ве­де­се­те го­ди­не?

И јед­но и дру­го. Тог сеп­тем­бра 1991. вра­тио сам се са од­слу­же­ња вој­ног ро­ка из Са­ра­је­ва и до­био ан­га­жман у Ба­ле­ту СНП у Но­вом Са­ду. Би­ло ми је по­треб­но вре­ме да се вра­тим у фор­му. Усле­дио је по­зив из Пе­чу­ја. По­ну­ди­ли су ми уго­вор на пет ме­се­ци, а остао сам та­мо пет го­ди­на. Би­ла су то те­шка вре­ме­на. Укуп­но нас шест игра­ча из Но­вог Са­да би­ли смо до­бро при­хва­ће­ни у ма­лој „по­ро­ди­ци” пе­чуј­ског Ба­ле­та. То је тру­па са ду­гом тра­ди­ци­јом, али је Опе­ра у Бу­дим­пе­шти би­ла иза­зов. Та­мо сам че­сто го­сто­вао и од­ме­ра­вао сво­је ква­ли­те­те са њи­хо­вим ба­лет­ским зве­зда­ма. 

Ко­је окол­но­сти су до­ве­ле до ва­шег пре­се­ље­ња у Грч­ку, да ли је би­ло те­шко до­би­ти ан­га­жман у На­ци­о­нал­ној опе­ри у Ати­ни и ре­ци­те не­што ви­ше о ре­пер­то­а­ру ове ку­ће?

У Пе­чу­ју сам се упо­знао са Гр­ки­њом Еми­ли­јом Кор­фјом. Игра­ли смо за­јед­но цео ре­пер­то­ар, а 1996. смо од­лу­чи­ли да се пре­се­ли­мо у Ати­ну, њен род­ни град. У Ба­лет грч­ке На­ци­о­нал­не опе­ре при­мљен сам на пр­вој ауди­ци­ји на ко­ју сам се при­ја­вио и остао до да­нас. На­ци­о­нал­на опе­ра Грч­ке је је­ди­на та­кве вр­сте у овој зе­мљи, па управ­ни од­бор и ди­рек­то­ри одр­жа­ва­ју ре­пер­то­ар­ску рав­но­те­жу, кроз под­јед­на­ку за­сту­пље­ност кла­сич­ног, нео­кла­сич­ног и са­вре­ме­ног ба­ле­та. Че­сто се из­во­де де­ла на му­зи­ку грч­ких ком­по­зи­то­ра, а има­мо и ва­жне грч­ке са­вре­ме­не ко­ре­о­гра­фе са за­вид­ном ино­стра­ном ка­ри­је­ром, по­пут Ан­до­ни­са Фо­ња­да­ки­са и Кон­стан­ти­но­са Ри­го­са, ко­ји кре­и­ра­ју за нас. Пре не­пу­них шест ме­се­ци смо се пре­се­ли­ли у но­во зда­ње Фон­да­ци­је „Ста­врос Ни­јар­хос”, та­ко да је на­ша згра­да опе­ре нај­са­вре­ме­ни­ја у Евро­пи, пра­ви дра­гуљ уз атин­ску оба­лу.

Да ли сте се ви као по­је­ди­нац бр­зо при­ла­го­ди­ли на­чи­ну жи­во­та и ре­пер­то­а­ру у Ати­ни? 

При­ла­го­дио сам се бр­зо, на­у­чио сам грч­ки је­зик у пр­вих не­ко­ли­ко ме­се­ци бо­рав­ка и сам сам се­би нај­ви­ше по­мо­гао. Ра­дио сам упор­но и ди­сци­пли­но­ва­но да бу­дем ту где је­сам да­нас. Не­за­бо­рав­на је пред­ста­ва ко­ју сам од­и­грао у Оде­о­ну „Хе­род Ати­кус”, ис­под Акро­по­ља и уло­га Џо­на у ба­ле­ту „Зор­ба”. Та­ко­ђе из­два­јам Ал­бер­та у „Жи­зе­ли” и Оње­ги­на у исто­и­ме­ном ба­ле­ту.

Ка­ко ви­ди­те сво­ју ка­ри­је­ру у го­ди­на­ма ко­је до­ла­зе ?

Кад је реч о играч­ком сег­мен­ту по­ла­ко по­ди­жем руч­ну коч­ни­цу и на­ста­вљам да не­гу­јем са­мо део ре­пер­то­а­ра ко­ји ми са­да од­го­ва­ра. Све ви­ше се ба­вим пе­да­го­шким ра­дом, и аси­сти­рам мно­гим ко­ре­о­гра­фи­ма. Тре­нут­но пре­го­ва­рам са јед­ном про­дук­циј­ском ку­ћом у ве­зи са ко­ма­дом ван мо­је опе­ре, а по­сто­ји мо­гућ­ност и да ра­дим ко­ре­о­гра­фи­ју за је­дан од нај­по­зна­ти­јих мју­зи­ка­ла на све­ту, али о том – по­том!