Sunce nad Berlinom, u dvoranama mrak

Berlin – Ako je išta stvarno lepo na 68. Berlinalu to je vreme. Ovo je najsunčanije festivalsko izdanje. Nažalost, što se filmova tiče, tu me sunce nije ogrejalo. Razočaravajuća je ovo „medveđa“ godina.

Od do sada viđenih 14 filmova u glavnom takmičarskom programu izdvojila su se samo tri. „Ostrvu pasa“ Vesa Andersona i „Dovlatovu“ Alekseja Germana juniora o kojima je već pisano na stranicama „Politike“, a koji ovde ubedljivo vode sa istim brojem glasova na kritičarskim listama, pridružio se još norveški film „Utoja 22. juli“ Erika Popea. Ima pomalo simpatija i za paragvajske „Naslednice“ Marsela Martinezija, za italijansku „Moju ćerku“ Laure Bispuri.

***

Popeov film, kao što mu i sam naslov sugeriše, bavi se onom užasnom tragedijom norveške mladosti, onim ekstremnim terorističkim aktom koji je od počinioca, u medijskom smislu, načinio planetarno poznatu „zvezdu“ koja je bacila u zasenak same žrtve i preživele. Pre sedam godina, na ostrvcetu Utoja, u letnjem omladinskom kampu, ispalivši više od 400 metaka Anders Brejvik je ubio 77 tinejdžera, svojih sunarodnika. Erik Pope je svojim filmom želeo da održi živim sećanje na njih i opomene zemlju da zajedničku traumu koju je doživela ne sme tako brzo da zaboravi. U gotovo dokumentarističkom stilu, uz atmosferu koja se kreće od zbunjenosti i zatečenosti, preko neverice i užasnog straha do očaja, Pope vodi gledaoce kroz iskustva žrtvi i to u realnom vremenu čitavog događaja – 77 minuta filma za 77 ubijenih. Brejvika u filmu nema. Ima konstantnog zvuka njegovih ispaljenih hitaca. I taj zvuk nije onaj nama poznati – filmski, već sasvim realan...

***

Paragvajski film „Naslednice“ je mala, fina drama o postarijoj dami – naslednici navikloj na komfor kojoj se život menja, i to neočekivano nabolje, tek kada počne da taksira na crno. Temu naslednice i nasledstva, ali na sasvim drugi način, eksploatiše i švedski crno-humorni film „Nekretnina“ Mansa Mansona i Aksela Petersena koji svoju vremešnu junakinju provode kroz čitavu skalu i situacija i osećanja stvorivši od nje čak i ženskog Ramba u osvetničkom pohodu. A sve to sa namerom da pokažu koliko su pitanja vlasništva, legalnog i ilegalnog rentiranja stanova u nasleđenim zgradama, imigranti i loši hauzmajstori danas veliki problem u Švedskoj. Leonore Ekstrand, inače 68. godišnja Petersenova tetka, fascinira svojom spontanošću i glumačkim umećem. Ona nije profesionalna glumica, ali jeste švedska filmska zvezda...

I glumice i zvezde evropskog filma su Alba Rorvaher i Valerija Golino koje imaju ravnopravne uloge u italijanskom filmu „Moja ćerka“, drami o materinstvu. O rascepu između biološke majke preslatke ćerke i njene usvojiteljke. Ovaj film Laure Bispuri nagoni i na razmišljanje o oslobađanju žena od predrasuda i stega koje nameće ovo moderno, ubrzano vreme, pa i o tome kako je važno otvarati što više prostora za velike ženske likove na velikom filmskom platnu. Film suviše dugo ogromnom većinom pripada muškarcima...

***

Velika je i kao glumica, umetnica i zvezda Izabel Iper, jedna od ikona francuskog, evropskog i svetskog filma. Da nije nje u naslovnoj ulozi film „Eva“ Benoa Žakoa bio bi u Berlinu izviždan i već bačen u zaborav. Ovo je Žakoova adaptacija romana Džejmsa Hedlija Čejsa koji je svojevremeno poslužio kao inspiracija i Žanu Renoaru za film sa Žanom Moro. Velika je bila i glumica Romi Šnajder o čijem stanju pred samu smrt u 43. godini, u formi intimnog portreta, govori ne tako loš film „3 dana u Kiberonu“ Emili Atef, sa Mari Baumer u ulozi Šnajderove. Da nije glumca Žoakina Feniksa u glavnoj ulozi možda bi se brzo zaboravilo i na film Gasa van Senta „Ne brini, neće on peške daleko stići“ o strip-crtaču Džonu Kalahanu. I novi film filipinskog maga estetike Lava Dijaza „Sezona đavola“ brzo pada u zaborav. Dijazov anti-mjuzikl, anti-rok opera smeštena u najmračniji period Markosove vladavine jednostavno nije za veliko divljenje tokom gotovo četvoročasovne torture nad gledalištem...

***

Do kraja festivala ostalo je da se vidi još pet takmičarskih filmova. Sva iznenađenja i dalje su moguća. Dobitnik 68. „Zlatnog medveda“ biće poznat u subotu veče. U moru razočarenja žiri predvođen nemačkim rediteljem Tomom Tikverom pronaći će svoje favorite. Neko mora da bude pobednik. A kada se mora neće biti teško.