Naše plate po meri produktivnosti

Ekonomisti Nemanja Vuksanović i Milojko Arsić, autori „Kvartalnog monitora” beogradskog Ekonomskog fakulteta i Fonda za razvoj ekonomske nauke (FREN), istražili su kretanje naše prosečne plate od 2001. do 2017, uporedili je se prosekom 16 evropskih zemalja i odgovorili na pitanje – otkud tako velike razlike u prosečnim zaradama.

Prosečna neto zarada u Srbiji prethodnih sedamnaest godina nominalno je porasla čak osam puta – ili, opet u proseku, 13 odsto godišnje. Do 2008. prosečna plata je zbog visoke inflacije brzo rasla – nominalno sa oko 6.000 na oko 33.000 dinara, a istovremeno bio je visok i njen realni rast, odnosno rast njene kupovne moći. U tom periodu njena kupovna moć ukupno je porasla 143 odsto, po 11,8 odsto godišnje u proseku.

Od 2008. do 2017. rast prosečne plate bio je mnogo sporiji – sa oko 33.000 na oko 48.000 dinara, s tim što je u godinama posle svetske ekonomske krize njen realni rast bio samo 0,07 odsto.

– Sve u svemu, prosečna neto zarada u poslednjih 17 godina realno je povećana samo nešto više od dva puta. Drugim rečima, danas u Srbiji za prosečnu platu može da se kupi samo dva puta više robe i usluga nego 2001. godine – ukazuje Nemanja Vuksanović.

Dakle, prosečna zarada je u 2017. godini iznosila tek nešto malo više od 400 evra. Od 2001. do 2017. je, u toj valuti, povećana gotovo četiri puta, što je dvostruko više od realnog rasta. Na brži rast zarada u evrima od realnog rasta uticalo je, pre svega, realno jačanje dinara, objašnjava naš sagovornik. U 2001. godini iznosila je oko 100 evra, da bi u 2008. dostigla oko 370 evra. Od 2011. do 2017. kretala se u rasponu od oko 360 do 400 evra.

Koliko po prosečnoj neto zaradi Srbija zaostaje za zemljama regiona centralne i istočne Evrope, najbolje govori podatak da je u 2017. prosečni Nemac zaradio 5,5, a prosečni Slovenac 2,6 puta više od prosečnog Srbina.

Prosečna zarada u Nemačkoj u 2017. dostigla je 2.270 evra, tako da je i po tom pokazatelju vodeća evropska ekonomija bila na vrhu lestvice zemalja Starog kontinent. Sledi Slovenija – 1.074 evra, Estonija – 945, Češka – 837, Hrvatska – 792 i Slovačka – 755 evra. U sredini ove liste su Poljska sa 752 evra, Letonija – 703, Litvanija – 637, Mađarska – 622 i Rumunija – 515 evra. Na začelju su: Crna Gora – 510 evra, Bosna i Hercegovina – 425, Bugarska – 406, Srbija – 404 i Makedonija – 387 evra.

Razliku u zaradama izraženim u evrima između razvijenijih i manje razvijenih zemalja „peglaju” više cene usluga u bogatijem delu Evrope.

– Kad se plate u evrima u svim zemljama iskažu u evrima jednake kupovne snage, kao da su cene u svim zemljama jednake cenama koje važe u Nemačkoj, razlika u prsečnim plata između razvijenih i nerazvijenih znatno manja  – kaže Vuksanović. – Tako gledano, kupovna moć prosečne neto zarade u Srbiji u 2017. bila je 2,4 puta manja nego u Nemačkoj, iako je prosečni Nemac bio 2,7 puta produktivniji od prosečnog Srbina, odnosno 1,5 puta manja nego u Sloveniji.

 tako velike razlike?

– Ova razlika je posledica i pokazatelj razlike u produktivnosti privreda tih zemalja – objašnjava Vuksanović – Ovde je pre svega reč o velikoj razlici u produktivnosti u sektoru razmenjivih dobara i usluga, poput industrije, poljoprivrede, turizma... U Srbiji su od 2001. do 2017. prosečne neto zarade rasle približno rastu produktivnosti njene privrede. S tim što su od 2001. do 2008. plate rasle brže od rasta produktivnosti, što je doprinelo povećanju spoljnog deficita, rastu spoljnog duga i javnog duga zemlje, kao i održavanju inflacije na relativno visokom nivou. Od 2008. do 2017. prosečne zarade u Srbiji približavaju se nivou produktivnosti, što smanjuje spoljni deficit i dovodi do niske inflacije.

Naravno, produktivnost nije jedina odrednica zarada, zaključuju autori ovog istraživanja. Prosečna zarada, koju ostvaruje stanovnik neke zemlje, zavisi i od niza drugih ekonomskih i političkih činilaca – od odnosa snaga ponude i tražnje na tržištu rada, do državne politike zarada.

Nauka kaže, a iskustvo potvrđuje, da se do boljeg života stiže većom štednjom, koliko god malo imali – i većim pametnim investiranjem u proizvodnju onog što donosi najveću zaradu i što može da se izveze. Zadatak valjane ekonomske politike je da se dugoročno postiže visok i održiv privredni rast, koji jedino donosi veće plate i bolji život.