Književni kritičar u Hičkokovom zapletu

Kada govorite o velikim pripovestima, pa i dramama, kao neko vezivno tkivo kod pisaca različitih epoha uočavate taj bitni odnos pojedinačnog i opšteg, svakodnevice i doba. Kod kojih autora je taj spoj najizuzetniji?

Veliki pisci prepoznaju se pored ostalog i po tome što s jedne strane u potpunosti pripadaju vremenu u kome žive i stvaraju, a s druge u ništa manjoj meri i svakom drugom vremenu. Ta bezvremenost i svevremenost velike literature jedna je od najvažnijih odlika u delima autora kojima sam se u knjizi bavio: pišući o knjazu Rjepninu u posleratnom Londonu, Crnjanski piše o neizlečivoj i neretko smrtonosnoj nostalgiji svih raseljenih lica ovog sveta. Džojs u „Uliksu” iz perspektive jednog sasvim konkretnim datumom određenog dana progovara o Dablincima koje je znao i Irskoj koju je istovremeno voleo i mrzeo, ali i o mnogim postojanim aspektima ljudske sudbine, nepromenjenim od Homera do danas; svojevrsni „svetski bol” Selindžerovog Holdena Kolfilda, kao i njegovo gnušanje nad licemerjem sveta odraslih, učinili su ovog junaka sabratom i sapatnikom mnogih naraštaja tinejdžera, kao i svih onih koji odbijaju da odrastu; batler Stivens iz Išigurovog najpoznatijeg romana univerzalni je lik čoveka pored koga je život neopaženo prošao dok je on opsesivno brinuo o sasvim trivijalnim stvarima. I tako dalje. Prava, velika literatura nikad ne pripada samo svom vremenu i podneblju.

Engleski je i jezik velikih gradova u anglosaksonskoj literaturi, Dikensovog Londona, Osterovog i DeLilovog Njujorka, ali i jednog specifičnog, proročkog, viđenja Evrope Vilijama Blejka i Evrope kao nestvarnog Eliotovog grada?

Anglosaksonska književnost najvećim je delom književnost gradova; za razliku od ruske, na primer, ona se u rustikalnom prirodnom ambijentu često oseća klaustrofobično. Vilijam Blejk je, međutim, kao i većina njegovih savremenika romantičara, grad doživljavao kao leglo zaraze, fizičke i duhovne, koja bi mogla da uništi svet. No to ga nije sprečavalo da sanja o tome kako bi svet, ako dovoljno poživi, jednog dana mogao postati bolji. Možda baš u Evropi onakvoj kakva postoji u njegovim vizijama, neomeđena i slobodna. Ili je bliži istini ipak bio Eliot, čija je Evropa, kao i čitav zapadni svet, Nestvarni grad koji se pred izbezumljenim pogledima svojih nemoćnih žitelja pretvara u ruševine i postaje nakazni spomenik jedne zabludele, duhovno opustošene civilizacije.

Kada govorite o lepoti i teškoćama prevodilaštva, nalik na stvari koje Hičkokovog fotografa zagledanog u susedske prozore mogu da nadahnu, ali i ubiju, mislite li možda tu na Džojsovo „Fineganovo bdenje”, ili...?

„Fineganovo bdenje” samo po sebi izvrstan je primer opasne, a neodoljive knjige. No za istinski strastvenog i posvećenog tumača književnosti takva bi trebalo da budu sva dela koja odabere (ili koja ga odaberu) da se njima bavi. Slično Hičkokovom fotografu u filmu čiji je naslov, sasvim slučajno, „Prozor u dvorište”, književni kritičar zagledan je u osvetljene prozore tuđih književnih dela i sklon da na temelju prizora koje vidi stvara vlastite priče. Te priče mogu da daruju život onom kome su za život neophodne, ali i da budu smrtonosne za onog ko ih, kao pomenuti fotograf, pogrešno ili preozbiljno shvati. U prevodilačkom poslu takva dvostruka priroda priče još je izrazitija. Jer, da bi svoj zadatak obavio na najbolji, i možda jedini mogući način, prevodilac mora ne samo da zaroni u delo dublje i dalje nego bilo koji književni kritičar, već i da se s autorom tog dela poistoveti do one mere koja će mu omogućiti da uđe u njegovu svest i poprimi njegov način razmišljanja i izražavanja. Drugim rečima, da „postane” pisac dela koje prevodi. A putevi povratka iz tuđe svesti znaju da budu zapetljani.

Čitava istorija je zločin iz nehata, sugeriše DeLilo. Može li se to reći i za veliko Šekspirovo dramsko delo?

Šekspir svakako nije imao nameru da postane najveći dramski pisac od postanka sveta do danas: on se pozorištem bavio kao poslom od koga je zarađivao za svakodnevni život, najpre kao glumac, a onda i kao autor sve uspelijih komada: ni on, kao ni oni koji su hrlili u „Glob” da junake tih komada gledaju na sceni, nisu ni pomišljali da upravo učestvuju u stvaranju jednog od najznačajnijih poglavlja istorije književnosti. A što se tiče one prave, „velike” istorije, kao da se od Šekspira do DeLila ništa nije promenilo: ona je bila i ostala zločin iz nehata, priča koja se, menjajući svoje žanrovsko obličje u širokom rasponu od tragedije do farse, beskonačno ponavlja, ne učeći ljude ničemu. Svet u kome živimo prepun je dokaza te neumoljive činjenice, po pravilu neprijatnih, zbog toga je mnogo bezbolnije, i nekako utešno, kad se sa cinizmom istorije suočimo posredstvom književnosti.