Књижевни критичар у Хичкоковом заплету

Када говорите о великим приповестима, па и драмама, као неко везивно ткиво код писаца различитих епоха уочавате тај битни однос појединачног и општег, свакодневице и доба. Код којих аутора је тај спој најизузетнији?

Велики писци препознају се поред осталог и по томе што с једне стране у потпуности припадају времену у коме живе и стварају, а с друге у ништа мањој мери и сваком другом времену. Та безвременост и свевременост велике литературе једна је од најважнијих одлика у делима аутора којима сам се у књизи бавио: пишући о књазу Рјепнину у послератном Лондону, Црњански пише о неизлечивој и неретко смртоносној носталгији свих расељених лица овог света. Џојс у „Уликсу” из перспективе једног сасвим конкретним датумом одређеног дана проговара о Даблинцима које је знао и Ирској коју је истовремено волео и мрзео, али и о многим постојаним аспектима људске судбине, непромењеним од Хомера до данас; својеврсни „светски бол” Селинџеровог Холдена Колфилда, као и његово гнушање над лицемерјем света одраслих, учинили су овог јунака сабратом и сапатником многих нараштаја тинејџера, као и свих оних који одбијају да одрасту; батлер Стивенс из Ишигуровог најпознатијег романа универзални је лик човека поред кога је живот неопажено прошао док је он опсесивно бринуо о сасвим тривијалним стварима. И тако даље. Права, велика литература никад не припада само свом времену и поднебљу.

Енглески је и језик великих градова у англосаксонској литератури, Дикенсовог Лондона, Остеровог и ДеЛиловог Њујорка, али и једног специфичног, пророчког, виђења Европе Вилијама Блејка и Европе као нестварног Елиотовог града?

Англосаксонска књижевност највећим је делом књижевност градова; за разлику од руске, на пример, она се у рустикалном природном амбијенту често осећа клаустрофобично. Вилијам Блејк је, међутим, као и већина његових савременика романтичара, град доживљавао као легло заразе, физичке и духовне, која би могла да уништи свет. Но то га није спречавало да сања о томе како би свет, ако довољно поживи, једног дана могао постати бољи. Можда баш у Европи онаквој каква постоји у његовим визијама, неомеђена и слободна. Или је ближи истини ипак био Елиот, чија је Европа, као и читав западни свет, Нестварни град који се пред избезумљеним погледима својих немоћних житеља претвара у рушевине и постаје наказни споменик једне заблуделе, духовно опустошене цивилизације.

Када говорите о лепоти и тешкоћама преводилаштва, налик на ствари које Хичкоковог фотографа загледаног у суседске прозоре могу да надахну, али и убију, мислите ли можда ту на Џојсово „Финеганово бдење”, или...?

„Финеганово бдење” само по себи изврстан је пример опасне, а неодољиве књиге. Но за истински страственог и посвећеног тумача књижевности таква би требало да буду сва дела која одабере (или која га одаберу) да се њима бави. Слично Хичкоковом фотографу у филму чији је наслов, сасвим случајно, „Прозор у двориште”, књижевни критичар загледан је у осветљене прозоре туђих књижевних дела и склон да на темељу призора које види ствара властите приче. Те приче могу да дарују живот оном коме су за живот неопходне, али и да буду смртоносне за оног ко их, као поменути фотограф, погрешно или преозбиљно схвати. У преводилачком послу таква двострука природа приче још је изразитија. Јер, да би свој задатак обавио на најбољи, и можда једини могући начин, преводилац мора не само да зарони у дело дубље и даље него било који књижевни критичар, већ и да се с аутором тог дела поистовети до оне мере која ће му омогућити да уђе у његову свест и поприми његов начин размишљања и изражавања. Другим речима, да „постане” писац дела које преводи. А путеви повратка из туђе свести знају да буду запетљани.

Читава историја је злочин из нехата, сугерише ДеЛило. Може ли се то рећи и за велико Шекспирово драмско дело?

Шекспир свакако није имао намеру да постане највећи драмски писац од постанка света до данас: он се позориштем бавио као послом од кога је зарађивао за свакодневни живот, најпре као глумац, а онда и као аутор све успелијих комада: ни он, као ни они који су хрлили у „Глоб” да јунаке тих комада гледају на сцени, нису ни помишљали да управо учествују у стварању једног од најзначајнијих поглавља историје књижевности. A што се тиче оне праве, „велике” историје, као да се од Шекспира до ДеЛила ништа није променило: она је била и остала злочин из нехата, прича која се, мењајући своје жанровско обличје у широком распону од трагедије до фарсе, бесконачно понавља, не учећи људе ничему. Свет у коме живимо препун је доказа те неумољиве чињенице, по правилу непријатних, због тога је много безболније, и некако утешно, кад се са цинизмом историје суочимо посредством књижевности.