Dok tragamo za snovima dotle i stvaramo

– Kada su mi iz Narodnog pozorišta u Beogradu prvi put predložili da napravim ovaj balet, odgovorio sam da je to izazov. Reči su jedno, a telo drugo. Onda se u priču uključila Livija Pandur, rediteljka i sestra Tomaža Pandura. Narativan balet nismo mogli napraviti jer ni knjiga nije narativna, a odeljak iz romana „Lovci na snove” nam je najviše odgovarao. Taj naziv simbolizuje i baletsku karijeru, jer dok tragamo za snovima dotle i stvaramo. Lovci na snove takođe asociraju na problem izbeglica iz raznih delova sveta, a možda pomalo na umetnike izbeglice, izopštenike u svim segmentima.

U Mariboru ste počeli karijeru, a u Berlinu igrali deceniju i po glavne uloge. Šta biste označili kao bisere svog bogatog igračkog opusa?

Velike uloge sam odmah počeo da dobijam još u Sloveniji. Tomaž Pandur, iz čijeg sam rada, profesionalizma i posvećenosti puno naučio, SNG iz Maribora je postavio na pozorišnu mapu sveta. Bio je tada tu i Edvard Klug, a kada odrastaš tamo gde je kreativnost dnevna, onda je nosiš sa sobom gde god da ideš. Dalje sam igrao u HNK u Zagrebu, a u Berlinu se dešavao najteži deo moje karijere. Nije lako doći do pozicije prvaka, a još je teže zadržati je i opravdavati. Sada se sećam, naravno, samo lepih stvari. Krenulo je sve sa „Labudovim jezerom“ u Berlinu, u koreografiji Patrisa Bara, već prve sezone. Igrao sam repertoar koji je san snova svakog igrača, jer je novca bilo mnogo, a Ministarstvo i grad Berlin finansiraju obilno Štats balet. Sve produkcije su bile skupe poput baleta „Manon“ Keneta Mak Milana ili „Romea i Julije“ Džona Kranka, ceo repertoar Rudolfa Nurejeva je bio kod nas i „Uspavana lepotica“, „Rejmonda“, „Don Kihot“... Te produkcije koštaju, svi mi akteri bili smo svesni jedine šanse, a to je značilo biti odličan sada ili nikada više. Najdraža uloga mi je Onjegin. Postojale su tri pozornice u Berlinu, za ansambl od 98 aktivnih igrača, od kojih su svi ispod 40 godina starosti, dnevno se održavalo sedam proba, igrale se predstave, a u pauzama se gostovalo.

Da li je prelaz na karijeru koreografa bio bolan, kako se dogodio?

U Berlinu maksimalno možete igrati 16 sezona, posle se ne produžava ugovor, već se prelazi u neku drugu formu. U toj svojoj 15. sezoni gostovao sam u milanskoj Skali i u Njujorku i rekao sam sebi da je to pravo vreme da završim igračku karijeru. Svi su se pitali zašto, čak i moji roditelji. Tada sam imao 33 godine.  Treba znati kada je kraj. Ubrzo sam počeo da radim koreografije i stvorio sam dosta. Prvo što sam postavio bila je sa Tomažom Pandurom „Simfonija tužnih pesama“ od Goreckog, za Vladimira Malahova, radio sam i opere, drame. Postavio sam „Samsona i Dalilu“ u Skoplju, „Pepeljugu“, dečju predstavu, u Tel Avivu za izraelski balet. I u pregovorima sam da ponovo radim za njih. Savremeni balet je tamo jak, kad dođeš u državu gde su Ohad Naharin i Batševa dens kompani, onda možeš samo klasiku postavljati. Sada u ovom momentu izdvojio bih „Hazarski rečnik“, jer sam veoma zadovoljan rezultatom. Ansambl je bio dobar. Dejan Kolarov i ja smo se razumeli kao platno i kist. Ovog puta sam angažovao najmlađe u ansamblu, koji nisu imali šansu da rade ovako nešto i sa željom da se u njima probudi kreativnost. To je svestan rizik, ali i meni je neko nekad dao šansu kad sam bio mlad. Od prekaljenih igrali su Milica Jević, Sanja Ninković, Olga Olćan. Sonja Vukićević je takođe ponovo na sceni.

Imali ste iskustvo direktora baleta u riječkom HNK, kako ste se borili za novi repertoar? I gde sada živite i radite?

Kad sam ušao prvi dan u riječko pozorište, zatekao sam 35 igrača od kojih je bilo samo desetoro mladih, ostali su morali u penziju, a niko nije hteo jer su penzije male. Kada sam uradio ono što sam obećao, da vratim publiku u pozorište, i da napravimo superpredstave, mirne duše sam otišao dalje. Prvo u Bordo u Francusku, a potom u Berlin gde sad živim i radim. Studiram pedagogiju na daljinu u Londonu, na Rojal akademiji.

Zapanjujuće je zvučao podatak da je Berlinski balet od deset predstava „Labudovog jezera“ uspevao da zaradi milion evra. Zašto se u našem regionu smatra da je balet neisplativ?

Nije istina da je balet neprofitabilan. Naprotiv. Tu se može puno zaraditi. Osim toga, idite na internet i videćete. Dovoljno je ugledati se na velika pozorišta.