Predragov život u inostranstvu

Definitivno naj članak, dirljiva priča, napisana dušom poete, divno kao i uvek – neki su od komentara čitalaca na sajtu „Politike” ispod tekstova čiji je autor Predrag Rudović Niko. Ovaj tridesetosmogodišnji Srbin koji 14 godina živi u SAD svojim pričama i putopisima u našoj rubrici „Moj život u inostranstvu” osvojio je naklonost čitalačke publike, ali to je samo jedan od njegovih talenata.

Osim što piše za naš list i još nekoliko portala, Rudović ima i svoj sajt, kao i jutjub kanal „Emigrant”, na kojem se bavi video-produkcijom. Za sebe kaže da je rođeni Beograđanin koji Beograd nije video sve dok nije migrirao u Medison, glavni grad savezne države Viskonsin, gde od tada živi.

„Rođen sam u Beogradu 1980. ali sam detinjstvo proveo u Zaječaru, gde sam rastao i školovao se, a prava sam studirao u Nišu. Danas, kad god navratim u Srbiju, boravim u svom rodnom gradu više nego ikada ranije”, objašnjava Rudović za naš list.

Na vremenskoj osi od Zaječara do Medisona, prelomni događaj se zbio 2004. kad je na lutriji dobio zelenu kartu za odlazak u Ameriku. U izvlačenju je učestvovao s predumišljajem.

„Ceo život sam slušao priče o rođacima u Americi. Stric moje bake je bio kraljev oficir, zarobljen u Aprilskom ratu i interniran u Nemačku. Posle rata nije hteo da se vraća u komunističku Jugoslaviju, otišao je u SAD, gde je za sobom poveo i ćerku. U rodnu zemlju je prvi put došao tek 1991, u poznoj starosti. Naravno i američka popularna kultura, stripovi, filmovi takođe su uticali na moj odlazak. Takođe, pokojni Risto Kubura mi je svojim dokumentarcem o Srbima u Australiji ulio želju da vidim sveta. Fakultet sam upisao 1999, posle toga čekao sam 5. oktobar 2000, kad je svanuo 7. oktobar video sam da od svega nema ništa i četiri godine kasnije sam konkurisao za zelenu kartu. U tom trenutku sam bio apsolvent”, priča Rudović.

Za odlazak u Medison se opredelio zato što je u tom mestu imao tetku. „Medison ima oko 300.000 stanovnika i to je studentski grad koji je stalno u štampi svrstavan među najbolja mesta za život u SAD. Kad sam dolazio, pomislio sam da ću se za najviše pet godina vratiti u Srbiju. Ali, onda Amerika počne da te menja i žvaće i ti si posle pet godina skuvan”, kaže Niko.

Naš sagovornik je nedavno počeo da se bavi prodajom nekretnina. U prethodnih 14 godina je promenio mnoge poslove: bio je šanker, menadžer u restoranima, prodavao je knjige preko „Amazona”, vozio je „uber”... Ali, po odlasku u SAD je rasplamsao i spojio svoje dve najveće strasti – pisanje i putovanja.

„To s pisanjem je počelo kad sam se skućio i skrasio u SAD, batalio studije i razmišljao kako da budem malo društveno korisniji. Pošto sam voleo pisanu reč, a svi ti pričaju da od toga nema para, pomislih, neka bude onda pisanje iz zadovoljstva jer se tako najbolje leči duša. Upisao sam nekoliko časova na jednom koledžu novinarstva u SAD”, kaže Rudović.

Prve tekstove je objavio zahvaljujući video-materijalu, tačnije razgovoru koji je snimio s Gregorijem Frimanom, autorom knjige „500 zaboravljenih”, posvećene četničkom spasavanju savezničkih avijatičara u Drugom svetskom ratu. Taj intervju mu je otvorio najpre vrata pojedinih portala, da bi vremenom njegovi tekstovi dospeli i pred „Politikine” čitaoce.

Čini se da mu je putopis postao omiljeni žanr. Peru, Kostarika, Belize, Kanada, Kuba, Malta, Češka, Portoriko – samo su neka od mesta odakle je putopisao. U njegovim tekstovima je očigledno čitalačko iskustvo i reference na pisce poput Bukovskog ili Hemingveja. Osim njih, Rudović voli i domaće klasike poput Andrića ili Selimovića, a među romanima koji su ga naterali na lutanja je „Poslednji let za Sarajevo” Mome Kapora.

„Što se tiče poezije, volim Jesenjina, a čitam i literaturu o religiji i psihologiji, ali i Kastanedu, Hesea, Ćosića”, kaže Rudović, koji planira da od svojih tekstova sačini knjigu.

Poreklo nadimka

Predrag Rudović odaje da je nadimak Niko sam odabrao, ponajviše zato što u SAD nikako ne mogu da izgovore njegovo ime. „Od dolaska u SAD sam bio i Peđa i Piđa i zvali su me po inicijalima i na razne načine. Onda sam im predložio da me zovu Nikola, po istoimenom liku iz ’Korena’ Dobrice Ćosića. Ali, ni to im nije išlo, pa sam skratio na Niko”, kaže Rudović kroz smeh.