Предрагов живот у иностранству

Дефинитивно нај чланак, дирљива прича, написана душом поете, дивно као и увек – неки су од коментара читалаца на сајту „Политике” испод текстова чији је аутор Предраг Рудовић Нико. Овај тридесетосмогодишњи Србин који 14 година живи у САД својим причама и путописима у нашој рубрици „Мој живот у иностранству” освојио је наклоност читалачке публике, али то је само један од његових талената.

Осим што пише за наш лист и још неколико портала, Рудовић има и свој сајт, као и јутјуб канал „Емигрант”, на којем се бави видео-продукцијом. За себе каже да је рођени Београђанин који Београд није видео све док није мигрирао у Медисон, главни град савезне државе Висконсин, где од тада живи.

„Рођен сам у Београду 1980. али сам детињство провео у Зајечару, где сам растао и школовао се, а права сам студирао у Нишу. Данас, кад год навратим у Србију, боравим у свом родном граду више него икада раније”, објашњава Рудовић за наш лист.

На временској оси од Зајечара до Медисона, преломни догађај се збио 2004. кад је на лутрији добио зелену карту за одлазак у Америку. У извлачењу је учествовао с предумишљајем.

„Цео живот сам слушао приче о рођацима у Америци. Стриц моје баке је био краљев официр, заробљен у Априлском рату и интерниран у Немачку. После рата није хтео да се враћа у комунистичку Југославију, отишао је у САД, где је за собом повео и ћерку. У родну земљу је први пут дошао тек 1991, у позној старости. Наравно и америчка популарна култура, стрипови, филмови такође су утицали на мој одлазак. Такође, покојни Ристо Кубура ми је својим документарцем о Србима у Аустралији улио жељу да видим света. Факултет сам уписао 1999, после тога чекао сам 5. октобар 2000, кад је свануо 7. октобар видео сам да од свега нема ништа и четири године касније сам конкурисао за зелену карту. У том тренутку сам био апсолвент”, прича Рудовић.

За одлазак у Медисон се определио зато што је у том месту имао тетку. „Медисон има око 300.000 становника и то је студентски град који је стално у штампи сврставан међу најбоља места за живот у САД. Кад сам долазио, помислио сам да ћу се за највише пет година вратити у Србију. Али, онда Америка почне да те мења и жваће и ти си после пет година скуван”, каже Нико.

Наш саговорник је недавно почео да се бави продајом некретнина. У претходних 14 година је променио многе послове: био је шанкер, менаџер у ресторанима, продавао је књиге преко „Амазона”, возио је „убер”... Али, по одласку у САД је распламсао и спојио своје две највеће страсти – писање и путовања.

„То с писањем је почело кад сам се скућио и скрасио у САД, баталио студије и размишљао како да будем мало друштвено кориснији. Пошто сам волео писану реч, а сви ти причају да од тога нема пара, помислих, нека буде онда писање из задовољства јер се тако најбоље лечи душа. Уписао сам неколико часова на једном колеџу новинарства у САД”, каже Рудовић.

Прве текстове је објавио захваљујући видео-материјалу, тачније разговору који је снимио с Грегоријем Фриманом, аутором књиге „500 заборављених”, посвећене четничком спасавању савезничких авијатичара у Другом светском рату. Тај интервју му је отворио најпре врата појединих портала, да би временом његови текстови доспели и пред „Политикине” читаоце.

Чини се да му је путопис постао омиљени жанр. Перу, Костарика, Белизе, Канада, Куба, Малта, Чешка, Порторико – само су нека од места одакле је путописао. У његовим текстовима је очигледно читалачко искуство и референце на писце попут Буковског или Хемингвеја. Осим њих, Рудовић воли и домаће класике попут Андрића или Селимовића, а међу романима који су га натерали на лутања је „Последњи лет за Сарајево” Моме Капора.

„Што се тиче поезије, волим Јесењина, а читам и литературу о религији и психологији, али и Кастанеду, Хесеа, Ћосића”, каже Рудовић, који планира да од својих текстова сачини књигу.

Порекло надимка

Предраг Рудовић одаје да је надимак Нико сам одабрао, понајвише зато што у САД никако не могу да изговоре његово име. „Од доласка у САД сам био и Пеђа и Пиђа и звали су ме по иницијалима и на разне начине. Онда сам им предложио да ме зову Никола, по истоименом лику из ’Корена’ Добрице Ћосића. Али, ни то им није ишло, па сам скратио на Нико”, каже Рудовић кроз смех.