Bombardovanje Soluna 1916.

Po svršetku albanske golgote, vojska centralnih sila lagano je sve više dobijala vesti o gomilanju savezničkih trupa svih rodova kraj lučke varoši Solun, koja ubrzo postade, ne samo višenarodna, već i višekonfesionalna prava košnica. Radi što boljeg uočavanja tih kretanja i njihovog ometanja aeroplanima, Nemci su imali još i mornaričku cepelinsku bazu koja je bila smeštena u Temišvaru, koji je tada bio stolećima u Austrougarskoj monarhiji. Baza je bila veoma dobro opskrbljena tako da se u njoj proizvodio i neophodni vodonik, prostim razdvajanjem dva osnovna elementa koji čine vodu. Neprijatelji nisu smatrali da u Kraljevini Srbiji ima ikakvih objekata koje valja bombardovati iz vazduha velikim balonima, tako da su iz temišvarske baze samo nekoliko puta izvršili izviđanja do sloma srpske države.

Zbog nastalih okolnosti cepelini su kretali od Banata preko moravske i vardarske doline do novog fronta kraj Soluna. Jedan od tih velikih balona napunjenih jeftinim vodonikom, bio je i cepelin sa oznakom L. Z. 85, koji je spadao u veće po veličini, klase R. Dužina mu je bila 198 m, imao je dve gondole, četiri motora sa maksimalnom brzinom od 103 kilometra na čas i naoružan sa pet mitraljeza, dok je posadu činilo 19 osoba.

Pod okriljem noći izvršio je dva kaznena pohoda na sam Solun. Prvo bombardovanje se desilo između 31. januara i 1. februara 1916. (po novom kal.), dok se drugi njegov pohod odigrao mesec i po dana docnije u noći 17. na 18. mart. Kada je uzleteo i treći put da ponovi bombardovanje 4. na 5. maj 1916, britanski artiljerci su ga primetili na vreme i otvorili šrapnelsku vatru sa ratne lađe „Agamemnon”. Šrapneli su oštetili motore nebeske lađe L. Z. 85 i ona je počela da gubi u brzini i visini. Posada je bila dovoljno pribrana te je sve avio-bombe koje je imala i dalje u sebi (1.350 kg eksploziva) bacila u more baš kod ušća Vardara. Prinudno sletevši u rit delte osoblje je odmah potpalilo cepelin da saveznici ne bi mogli da ga zaplene.

Uskoro se i razdanilo tako da su odmah krenule savezničke potere da se nebeski brodolomnici zarobe ako su preživeli pad. Od srpskih jedinica, koje su krenule u tu hajku, bio je i Treći kombinovani puk u čijem je sastavu tada bila i solunska đačka četa, razred maturanata rođenih 1896. Glavni posao nalaženja i hvatanja neprijatelja uradio je vojvoda Jovan Babunski (1875–1920) sa svojom četničkom jedinicom. Hvatanje je bilo brzo, efikasno i bez neke velike muke: posadu su našli idućeg dana u ritu gde su hteli da na proletnjem suncu pokušaju da osuše odeću. Jedini iz posade koji je ipak uspeo da se vrati u svoj tabor bio je komandant cepelina kapetan korvete Peter Štraser (1876–1918). Uhvaćene Nemce vojvoda Babunski je predao obližnjoj francuskoj lonjici koja je takođe bila u poteri. Toga dana, 6. maja 1916, već po podne su vojska Antante i varošani Soluna uveliko saznali šta se desilo i ko je zarobio posadu palog cepelina. Francuzi su još jednom bili oduševljeni brzinom vojvode Babunskog, koji je od njih, zbog tog i još drugih podviga primio, 14. februara 1918, Orden Legije časti petog stepena (viteškog) i to upravo od Kancelarije državnih ordena Francuske. Orden mu je, pred celim strojem pokraj Prespe, na junačka prsa stavio đeneral A. Gijom (1863–1940).

Aluminijumski veliki kostur oborenog cepelina su čuvale naše jedinice na tom mestu gde je uništen. Nešto docnije bio je prebačen na kej pored Bele kule u Solunu. I vojnici i građani su dolazili da vide uživo propalu grdosiju koja ih je prethodnih meseci bombardovala. Sačuvana zastava L. Z. 85, koja se vijorila na krmi i preživela požar, danas se nalazi u Ratnom muzeju u Parizu, dok je jednu od njegove četiri potisne elise uzeo kao trofej admiral H. Fajler (1864–1934) komandant „Agamemnona” i držao je na zidu u svojoj kajuti. Od aluminijumskog lima i raznih profila vojnici su pravili različite suvenire povezane sa tim događajem, a bilo je zanimljivih platnenih maramica sa odštampanim crtežom krhotine i kraćim tekstom...

Prilikom potere jedan od engleskih sanitetlija, rodom iz Kanade, iako je jahao na konju utopio se u dubokom, muljevitom ritu velikog ušća Vardara. Manji deo cepelinskih bombi koje nisu pale u more, a preživele su pad i požar, pronalazili su i aktivirali srpski veterani, koji su to uradili potpuno smireno i bez straha što je saveznike uistinu zadivilo.