Pašić, namere i rezultati

Pašić je jedared rekao da su Srbi mali narod, ali da većeg nema od Beča do Đevđelije, i tako postavio strategiju srpske politike za mnogo leta. Kada se njegov iskaz prevede u konkretne političke korake to znači da nismo, naravno, sposobni da vodimo svetsku politiku, ali da treba da težimo tome da budemo respektabilan regionalni faktor, koji će, brinući o sopstvenim interesima, bez kompleksa gledati sve svoje komšije.

Upravo će stalna briga o nacionalnim interesima biti konstanta pašićevske politike, ali Pašić neće samo deklarativno brinuti o interesima države Srbije, već će na tom planu postići sasvim konkretne i merljive rezultate, koji su manje-više opšte poznati. Stoga ga američki novinar Dejvid Bajnder („Politika“, 6. maja) uzima kao arhetip državništva u Srba, te ga postavlja kao paradigmu za sve današnje srpske političare, i u tome zaista neće pogrešiti.

Doista, veoma će biti teško sporiti da je, u svoje vreme, među narodom čuveni Baja, doprineo ne samo snaženju Srbije, već njenom prerastanju u istinskog regionalnog lidera. Bajnder sasvim korektno prezentuje da je Pašić u državnim poslovima „bio miran i realan“, te da je „čak i pod najstrašnijim pretnjama“ ostajao „smiren i reagovao pomirljivim tonom“ – što je puka činjenica koju navode i svi značajniji Pašićevi portretisti, od Karla Sforce do Slobodana Jovanovića. Upravo će smirenost, realnost i pomirljivost biti, uz njegov nadaleko čuveni smisao za humor, glavne karakterne osobine ovog srpskog državnika. On nije gađao političke protivnike „teškom artiljerijom“ ličnih kvalifikacija i uopšte u političkom životu retko je bio ličan, što mu je omogućavalo da izdrži bujice uvreda koje su padale po njemu, kao i da sam odoli čuvenoj srpskoj stilskoj figuri „rafalnog političkog pljuvanja“. Jednostavno govoreći, on nije lako gubio živce, nije bio sklon da se žali na neke tobožnje svetske zavere protiv svoje države, već je svojim inžinjerskim umom video konkretne protivnike, kao i konkretne probleme, koje je pokušavao da reši konkretnim političkim manevrima. Metaforično govoreći, on je imao osećaj za politički dribling i za postizanje golova, te je bio jedan od najboljih „centarfora“ koji su „igrali“ na ovim prostorima. Što je najvažnije – on je iza sebe ostavio konkretne rezultate – u njegovo vreme država se stalno širila, u društvu se realizovao sve veći i veći stepen građanskih sloboda, te je Srbija sazrevala u relativno stabilnu parlamentarnu demokratiju sa sređenim institucijama, slobodnom štampom i dinamičnim parlamentarnim životom.

I tu dolazimo do tačke neslaganja sa Bajnderovim tekstom u kome se naši ovovremeni političari, sa još uvek nejasnim političkim rezultatima (Koštunica, Nikolić), stavljaju rame uz rame sa Pašićem, i inaugurišu za dostojne naslednike tradicije njegovog državništva. Bajnder previđa prostu istorijsku činjenicu da su se za vreme Koštunice i Nikolića, iako ne isključivo njihovom krivicom, raspale dve države u kojima smo živeli (SRJ, Srbija i Crna Gora), a da Kosmet danas nije bliži Srbiji nego ranije, dok je Pašićevo vreme, nasuprot tome, bilo obeleženo stalnim širenjem državnih kapaciteta, gde se iz kneževine Srbije prešlo u kraljevinu Srbiju pa potom u veliku kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. To svakako nije isključiva Pašićeva zasluga, već možda više zasluga njegove političke generacije, ali ostaje činjenica da je istorijski rezultat te generacije, sa naše današnje pozicije, nedostižan. I tu su i Koštunica i Nikolić i njihova politička generacija, prostom i neumoljivom logikom istorije, nesamerljivi u odnosu na Pašića, jer čak i da su imali najbolje namere, ostaće činjenica da je Srbija njihovog vremena bila gubitnička, a ne pobednička. Istorija, nažalost, neće zapamtiti namere, ona će tek pribeležiti rezultate.

Stoga slobodno možemo reći da bi Pašić, kada se već hvatamo za njegov lik i delo, bio mudriji od današnje političke elite, te bi već nekako pronašao put iz ćorsokaka u koji je Srbija bačena jednostranim proglašenjem kosovske nezavisnosti. Teško da bi on potpuno zatvorio vrata Evropi, i gađao je, i pored svih nelogičnosti njene politike, teškim retoričkim arsenalom satkanim od optužbi, uvređenosti i kukanja, već bi gledao da se spasi što se spasti da. Na kraju krajeva, on nije bio general, ni hajduk, ni borac protiv nepravdi iskvarenog sveta, on je tek bio diplomata koji svoje protivnike nije ni voleo ni mrzeo, već driblao. Stoga i našoj današnjoj političkoj eliti ne bi bilo loše, da umesto što, poput Kalimera, lamentira nad iskvarenošću evropske politike, malo vežba levi i desni dribling, poput njega, nekoć.

Istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu