Sveto i profano u Crnoj Gori

Na početku nekoliko pojašnjenja: „sveto” je oblast božjeg, verskog, religijskog, crkvenog, neograničenog, uzvišenog, bezgrešnog; „profano” je oblast ljudskog, ovozemaljskog, društvenog, ograničenog, državnog, grešnog; Država i crkva su prema ustavima civilizovanih zemalja odvojene jedna od druge.

U Crnoj Gori se u proteklih mesec dana ogroman broj građana priključio litijama kojima Mitropolija crnogorsko-primorska, vernici, i ne samo oni, izražavaju nezadovoljstvo zbog nedavno donetog zakona o verskim slobodama. S tim u vezi, nameću se dva pitanja – kako zakon koji tretira slobodu može istovremeno biti (u bilo kom segmentu) sputavajući, i da li je isključivo diskriminatorni podtekst pomenutog zakona uzrok masovnog izlaska građana iz višedecenijske letargije? Odgovor bi mogao da se nalazi u specifičnom međuuticaju svetog i profanog u Crnoj Gori.

Zamandaljena u sopstvenoj tamnici samoobmane o nedodirljivosti, crnogorska vlast se, kolokvijalno rečeno, preigrala i pokazala da je izgubila kompas. Dirnula je u sveto koje nema veze sa profanim, bar ne onakve veze kakve na umu može imati jedna samoživa plutokratska oligarhija. Vlast bez kompasa je navikla da bez ikakvog skrupula porobljava institucije, obmanjuje građane i drži ih u pokornosti, ucenjuje ih profanim stvarima i podučava ih da su dva i dva neizostavno pet, te da su uske granice konstruisane nacionalne samobitnosti (merene od jednog do drugog ugla), jedini okvir mogućeg identiteta. Mudri stoici su, međutim, govorili da svaki čovek boravi u dve zajednice – lokalnoj zajednici vlastitog rođenja i zajednici ljudskog dijaloga gde se granice naroda mere Suncem, a ne rastojanjem od jednog do drugog ugla. Upravo u tome treba tražiti odgovor na pitanje otkuda narodu ispošćenom bezmalo tridesetogodišnjom vladavinom jednog čoveka i jedne partije, volja, snaga i elan da se bori protiv očiglednih nepravdi. Pogotovo jer se narod u prethodnim decenijama otuđio, ulenjio, zatvorio oči pred očajnim društvenim stanjem, otupeo na svakodnevna bahaćenja vlasti koja se besramno bogatila „u skladu za zakonom”, i iza neprozirnog paravana ukrašenog evropskim zvezdicama.

Ćutao je narod pošto ga mešanje vlasti u profano nije na duže staze podsticalo na bunt. Profano je u većini slučajeva grešno i slabo, i nema moć da uzdigne čoveka. Ono jedino ima sposobnost da ljude gura dole, u ambis samoobmana, lažnih potreba (želja), i  nametnutih „istina”. Takvo stanje svaku vlast, naročito onu nedemokratsku, lako prevari i uljuljka u varljivom osećaju sopstvene veličine i nadmoćnosti – što je samo korak od prelaska na povlačenje pogrešnih poteza.

Nadmeno poistovećivanje sa samim Bogom, jedan je od takvih pogrešnih poteza vlasti, pogotovu jer  je srednji vek odavno okončan. Na stranu subjektivni osećaj svakoga od nas da živimo u feudalnim porecima (doduše tehnološki unapređenim), kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori, gde povlašćeni pojedinci iz vlasti, ili s njom u vezi, drže isključivi monopol na sticanje bogatstva i privilegija unutar „vlastitih” feuda. E sad, dokle god su se u Crnoj Gori jedan čovek i jedna partija poistovećivali sa profanom državom („Država to sam ja”), što je pouzdan znak autokratskog karaktera režima, vlast je mogla računati na pokornost apatičnih građana. No, čim je vlast iskazala ambiciju da izigrava Boga, te da profanim metodama interveniše u sveto, građani su počeli da se bude, da s očiju skidaju skramu samoobmane, i da izlaze iz trideset godina stare čaure pokornosti. Otuda masovnost na kilometarskim litijama širom Crne Gore, ali i istrajnost u nameri da se u odbrani Crkve ne posustane.

Na kraju, valja pomenuti izvestan paradoks. Odbrana crkvenih svetinja pojavljuje se kao pokretač preobražaja narodne mase u zajednicu slobodnih građana koji se bune protiv sveukupnog stanja u državi. A što i nije toliko čudno uzmemo li u obzir činjenicu da je pravo na slobodu veroispovedanja jedno od temeljnih ljudskih prava. Kao što su, uostalom, temeljna ljudska prava (u demokratskim društvima) podjednako i građanska neposlušnost i građanski protest. Litija (sveto) i protest (profano) su se u Crnoj Gori na neobičan način stopili u jedinstvenu celinu nadahnjujući svakog pojedinca da zbaci ruho podanika i navuče odelo građanina koji konačno shvata smisao sopstvenog bitisanja. Štaviše, davanje smisla ljudskim bićima je bitna funkcija religije, govorio je davnih dana Talkot Parsons, poznati američki sociolog. Božje proviđenje je ipak nešto drugo. Sasvim izvan domašaja društvene, ili bilo koje druge profane nauke.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista