Свето и профано у Црној Гори

На почетку неколико појашњења: „свето” је област божјег, верског, религијског, црквеног, неограниченог, узвишеног, безгрешног; „профано” је област људског, овоземаљског, друштвеног, ограниченог, државног, грешног; Држава и црква су према уставима цивилизованих земаља одвојене једна од друге.

У Црној Гори се у протеклих месец дана огроман број грађана прикључио литијама којима Митрополија црногорско-приморска, верници, и не само они, изражавају незадовољство због недавно донетог закона о верским слободама. С тим у вези, намећу се два питања – како закон који третира слободу може истовремено бити (у било ком сегменту) спутавајући, и да ли је искључиво дискриминаторни подтекст поменутог закона узрок масовног изласка грађана из вишедеценијске летаргије? Одговор би могао да се налази у специфичном међуутицају светог и профаног у Црној Гори.

Замандаљена у сопственој тамници самообмане о недодирљивости, црногорска власт се, колоквијално речено, преиграла и показала да је изгубила компас. Дирнула је у свето које нема везе са профаним, бар не онакве везе какве на уму може имати једна саможива плутократска олигархија. Власт без компаса је навикла да без икаквог скрупула поробљава институције, обмањује грађане и држи их у покорности, уцењује их профаним стварима и подучава их да су два и два неизоставно пет, те да су уске границе конструисане националне самобитности (мерене од једног до другог угла), једини оквир могућег идентитета. Мудри стоици су, међутим, говорили да сваки човек борави у две заједнице – локалној заједници властитог рођења и заједници људског дијалога где се границе народа мере Сунцем, а не растојањем од једног до другог угла. Управо у томе треба тражити одговор на питање откуда народу испошћеном безмало тридесетогодишњом владавином једног човека и једне партије, воља, снага и елан да се бори против очигледних неправди. Поготово јер се народ у претходним деценијама отуђио, улењио, затворио очи пред очајним друштвеним стањем, отупео на свакодневна бахаћења власти која се бесрамно богатила „у складу за законом”, и иза непрозирног паравана украшеног европским звездицама.

Ћутао је народ пошто га мешање власти у профано није на дуже стазе подстицало на бунт. Профано је у већини случајева грешно и слабо, и нема моћ да уздигне човека. Оно једино има способност да људе гура доле, у амбис самообмана, лажних потреба (жеља), и  наметнутих „истина”. Такво стање сваку власт, нарочито ону недемократску, лако превари и уљуљка у варљивом осећају сопствене величине и надмоћности – што је само корак од преласка на повлачење погрешних потеза.

Надмено поистовећивање са самим Богом, један је од таквих погрешних потеза власти, поготову јер  је средњи век одавно окончан. На страну субјективни осећај свакога од нас да живимо у феудалним порецима (додуше технолошки унапређеним), како у Србији тако и у Црној Гори, где повлашћени појединци из власти, или с њом у вези, држе искључиви монопол на стицање богатства и привилегија унутар „властитих” феуда. Е сад, докле год су се у Црној Гори један човек и једна партија поистовећивали са профаном државом („Држава то сам ја”), што је поуздан знак аутократског карактера режима, власт је могла рачунати на покорност апатичних грађана. Но, чим је власт исказала амбицију да изиграва Бога, те да профаним методама интервенише у свето, грађани су почели да се буде, да с очију скидају скраму самообмане, и да излазе из тридесет година старе чауре покорности. Отуда масовност на километарским литијама широм Црне Горе, али и истрајност у намери да се у одбрани Цркве не посустане.

На крају, ваља поменути известан парадокс. Одбрана црквених светиња појављује се као покретач преображаја народне масе у заједницу слободних грађана који се буне против свеукупног стања у држави. А што и није толико чудно узмемо ли у обзир чињеницу да је право на слободу вероисповедања једно од темељних људских права. Као што су, уосталом, темељна људска права (у демократским друштвима) подједнако и грађанска непослушност и грађански протест. Литија (свето) и протест (профано) су се у Црној Гори на необичан начин стопили у јединствену целину надахњујући сваког појединца да збаци рухо поданика и навуче одело грађанина који коначно схвата смисао сопственог битисања. Штавише, давање смисла људским бићима је битна функција религије, говорио је давних дана Талкот Парсонс, познати амерички социолог. Божје провиђење је ипак нешто друго. Сасвим изван домашаја друштвене, или било које друге профане науке.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa