Vladalac ovozemaljskog sveta

Primitivizam srednjeg veka ogledao se ponajviše u verovanju u đavola. Đavo se dovodio u vezu sa svim važnim pitanjima koja su mučila čoveka. Za svaku nevolju bilo da je reč o ličnim traumama ili prirodnim nedaćama optuživan je nečastivi. Na taj način čovek je nalazio intelektualno zadovoljenje ali i opravdanje za sopstvenu nemoć i nemar. On je bio vladalac ovozemaljskog sveta.

Ukidanje đavola, kako kaže Kurt Flaš, predstavljalo je „presudan kulturnostorijski i naučnoistorijski događaj”. Zapravo, tek tada je otvoren put dominaciji racionalnog odnosa prema svetu i posledično prema ekonomskom i kulturnom razvoju. No mada ukinut, Mefistofeles nije proteran iz misli i duha ljudi. Kao daleki odjek davnih vremena i danas se može čuti da, pred problemom na koji nema racionalan odgovor, savremeni čovek kaže – ko zna koji je andrak.

U primitivnijim sredinama i kod nekultivisanog sveta sećanje na vraga se najčešće oživljava u ritualima demonizacije. Sklonost ljudi da olako poveruju u demonska svojstva pojedinaca i time objasne posledice složenih spletova različitih, mahom bezličnih činioca u osnovi je posledica neznanja, kao i potrebe za jačanjem grupne kohezije usled straha od nepoznatog. Poput dalekih predaka i današnji primitivni ljudi, bez obzira na stepen formalnog obrazovanja, prijemčivi su da uzroke problema – bilo u porodičnom, lokalnom, nacionalnom, ili globalnom okviru – personalizuju i  sebi objasne demonskim svojstvima onoga za koga veruju da ima ili može imati uticaja na tokove zbivanja. Što je osoba istaknutija time je veća verovatnoća da će joj demonska svojstva biti uspešno pripisana.

Tu slabost ljudskog uma neretko koriste lukavci za ostvarenje svojih ličnih, ekonomskih ili političkih ciljeva. Upravo oni poistovećuju s đavolom svoje neprijatelje radi mobilizacije sebi sličnih i zajedničke hajke na njih. Kvalitetna demonizacija podstiče labilnije osobe na furioznost, a čak i oni koji ne veruju u demonski izvor problema ostaju paralizovani i nemoćni da se suprotstave kolektivnom transu i pomamnosti. Demonizacija počinje u tišini (da ne čuje đavo) u užem krugu posvećenih. Tek kasnije hajka postaje glasna i prećena orgijastičnim isterivanjem đavola. Tada ključnu ulogu dobijaju egzorcisti, obično nebitne, ali istaknute figure sa formalnim autoritetom koje grupa posebno ceni (akademici, glumci, doktori nauka itd).

Proces demonizacije podrazumeva stigmatizaciju. Žigosanje neke osobe sa ciljem isticanja njenih vidljivih fizičkih svojstva i stvaranje utisaka o njenim mentalnim ograničenjima i svekolikim izopačenostima u korenu je svake stigmatizacije. Potom se osoba stereotipizuje povezivanjem sa karakteristikama tipovima ličnosti „nenormalnim” za datu kulturu (npr, pederi, izdajnici itd) koji vređaju i ugrožavaju utvrđene vrednosti „normalnih”.

Stigamtizacija, međutim, više govori o onima koji to čine nego o stigmatizovanima. Najčešća objašnjenja potrebe da se drugi obeleže ukazuju na psihološke poremećaje kod osoba koji žigosanjem i progonom drugih teže da ojačaju sopstveno poljuljano samopoštovanje, ili prebrode različite oblike neuroze – prvenstveno osećanja sveprisutnog, bezrazložnog straha (anksioznosti).

Mada podrazumeva stigmatizaciju, demonizacija je uveliko nadilazi. Ona ne teži delimičnoj dehumanizaciji i izolaciji stigmatizovanog, već podrazumeva sveobuhvatnu i bezuslovnu dehumanizaciju i aktivan borbeni stav prema pretpostavljenom demonu s ciljem njegovog potpunog poništenja. Dok je stigmatizacija usmerena na određenu osobu, demonizacija uključuje sve koji se na bilo koji način mogu dovesti u vezu sa satanizovnom osobom. Dovoljan je, na primer, samo fizički kontakt, primljen orden iz ruku šejtana ili zajednička fotografija, a neretko tek maglovita sumnja za saradnju sa demonom ili poslovanje u korist njegovog interesa, pa da isterivači đavola padnu u trans.

Na ličnom planu nema stvora koji je ostavio trag u sopstvenom okruženju, a da nije bio izložen nekom obliku satanizacije. Samo potpuno neinteresantni i bezlični, potuljeni i utišani pojedinci kadri su da izbegnu demonizaciju. No, neretko, u datim okolnostima oni postaju najstrastveniji egzorcisti. Sopstvenu neostvarenost, posebno ambiciozniji primerci među njima vezuju za podlost belzebuba i njihovih pomoćnika. Zato demonizovanje drugih postaje način jačanja poljuljanog samopoštovanja. Umišljene žrtve postaju surovi progonitelji koji osećaj bezrazložnog straha preoblikuju u, takođe, ničim neobrazložen osećaj moralne superiornosti. Ako satanu učine većim i strašnijim time raste i njihovo uobraženo junaštvo i predstava o sopstvenoj moralnoj veličini.

Sistematskoj demonizaciji, međutim, izloženi su samo posebni pojedinci. Mada satanizacija podrazumeva i medijski linč (od nekada popularnih pamfleta i paškvila, do danas preovlađujućih tvitova i dokumentarnih serijala), istinska demonizacija je više od pukog medijskog pritiska i ucene. Ona obuzima duše demonizatora. Pronicljivošću svoga genija veliki pesnik je za večnost napisao stih:  „U basnoslovnu knjigu pišu ga svi, no ljudi time nisu ništa bolji, lišili su se Zlog, no ostali su zli”.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu