Život u zemlji Deda Mraza

U dalekoj Finskoj živim većskoro dve godine. Ko bi rekao da je toliko prošlo, čini mi se ko da je juče bilo kad su me ispred mog stana na obali Dunava ispratili roditelji, i kada sam krenuo put severa Evrope. Sve se desilo brzo, ponuda za poziciju za doktorat, boravišna dozvola, i dok sam se probudio većsam se našao u zemlji ponoćnog sunca i galebova.

Iako sam u Finskoj bio dva puta po mesec dana pre nego što sam se ovde i preselio, ovaj put je bilo drugačije. Znao sam da nisam došao kao turista, nego kao budući građanin te zemlje. Za Srbiju me je vezivalo mnogo toga, mnogo dragih ljudi, porodica, moj Dorćol, ali sam hteo nešto više, nešto što bi mi omogućilo vanserijsku karijeru, ka kojoj sam oduvek težio.

Nakon završene medicine u Beogradu, kao jedan od najboljih studenata generacije, nisam sebe više video u Srbiji, jer mi je bilo jasno kako je teško dobiti dobru lekarsku poziciju u Beogradu, a smatrao sam da je zaslužujem,prevashodno zbog rezultata mojih studija, a potom jer je to bio moj grad u kome sam rođen, u kome sam rastao, i gde sam studirao.

Međutim, sve je delovalo kao borba protiv vetrenjača.

Na drugoj strani stajala je ponuda sa istraživačkog centra Neurološke klinike u Helsinkiju, i ma koliko zvučalo neverovatno, odlučio sam da počnem novi život, i da krenem od nule.

Kada su se vrata helsinškog aerodroma otvorila, preda mnom je stajao neki novi grad, neki drugi nepoznati ljudi, bilo je desetuveče, a junsko sunce je blještalo u punom sjaju.

I tako je počeo novi život, negde tamo, u zemlji o kojoj ljudi ne znaju mnogo, gde žive neki ljudi sa plavom kosom i očima i širokim hladnim osmesima, na obalama Baltika.

Međutim, u meni su se probudile snažne pozitivne emocije, i želja da idem napred. Odmah sam upisao intenzivne kurseve jezika, slušao po ceo dan TV, radio, ljude, i uspeo da solidno naučim jezik nakon 6 meseci boravka u Finskoj.

Bio sam neizmerno ponosan kada sam sa svojim novim finskim prijateljima pričao na tom nemogućem jeziku, ali je bilo sve lakše i lakše, a Finci su sa oduševljenjem i nevericom gledali u nekog Balkanca koji je odlučio da se zainati i nauči njihov čudan, za mnoge „nenaučiv“i „nemoguć“ jezik (naravno kada ima 15 padeža...šta dalje reći!)

Bio sam jako dobro prihvaćen na svom novom poslu u istraživačkom centru. U mojoj grupi Finaca nije bilo, samo stranci sa raznih krajeva sveta, tako da sam se na poslu osećao kao u nekoj međunarodnoj zoni pod finskim protektoratom.Sve mi je na početku bilo čudno. Dan koji nema nameru da se završi kada je leto, i noćkoja traje i traje kada je zima, promenjljiva finska klima iz sunca u sneg, iz snega u maglu, pa u nalete vetra... Zatim tu je bila i čudna finska hrana, živi losos i haringe sa ječmenim hlebom na milion načina, specijalni uskršnji specijalitet „memi sa šlagom“, (crna masa nalik na katran od ječma),kobasice od krvi i pirinča, gulašod irvasa sa džemom od ribizli, i mnogo mnogo drugih iznenađenja.

I onda kako je vreme prolazilo sve je delovalo kao da postajem deo ove zemlje, možda zbog moje želje da se integrišem u društvenu zajednicu.Počeo sam da radim kao lekar u bolnici, i shvatio da je to ono što sam oduvek želeo, da svoju profesiju radim na najbolji mogući način, na Kliničkom centru u Helsinkiju u Univerzitetskoj bolnici.

U Finskoj sam upoznao i svoju sadašnju ljubav , devojku bez koje ne bih mogao da prođem mnoga iskušenja u ovoj zemlji, i koja je mogla da me razume (uglavnom) u mojim ponekad bolesnim ambicijama.

I tako sam se jutros probudio i shvatio da suprošlevećdve godine, i da sam na poslednjoj aplikaciji za boravišnu dozvolu štiklirao rubriku „ostajem zauvek“. Neko bi rekao, to je samo papir, međutim za mene je to značilo mnogo, značilo je da ovo postaje moja druga zemlja, gde će mi se možda roditi deca, i u kojoj ću dugo dugo ostati. I danas svaki put kad se čujem sa roditeljima i prijateljima iz Srbije, mislim da su tu negde, da ću ih svakog časa videti, a u stvari su tako daleko.

I tako moj život teče u zemlji galebova i ponoćnog sunca…ide mirno i tiho kao i sve u Finskoj, bez tenzije, bez pritiska, spokojno, i vodi do ostvarenja mnogih životnih ciljeva.....na žalost ne na mom Dorćolu.

Zvuk mog Dunava se više ne čuje, samo jata galebova čije gromko kreštanje mi liči na ciničan smeh.