Живот у земљи Деда Мраза

У далекој Финској живим већскоро две године. Ко би рекао да је толико прошло, чини ми се ко да је јуче било кад су ме испред мог стана на обали Дунава испратили родитељи, и када сам кренуо пут севера Европе. Све се десило брзо, понуда за позицију за докторат, боравишна дозвола, и док сам се пробудио већсам се нашао у земљи поноћног сунца и галебова.

Иако сам у Финској био два пута по месец дана пре него што сам се овде и преселио, овај пут је било другачије. Знао сам да нисам дошао као туриста, него као будући грађанин те земље. За Србију ме је везивало много тога, много драгих људи, породица, мој Дорћол, али сам хтео нешто више, нешто што би ми омогућило вансеријску каријеру, ка којој сам одувек тежио.

Након завршене медицине у Београду, као један од најбољих студената генерације, нисам себе више видео у Србији, јер ми је било јасно како је тешко добити добру лекарску позицију у Београду, а сматрао сам да је заслужујем,превасходно због резултата мојих студија, а потом јер је то био мој град у коме сам рођен, у коме сам растао, и где сам студирао.

Међутим, све је деловало као борба против ветрењача.

На другој страни стајала је понуда са истраживачког центра Неуролошке клинике у Хелсинкију, и ма колико звучало невероватно, одлучио сам да почнем нови живот, и да кренем од нуле.

Када су се врата хелсиншког аеродрома отворила, преда мном је стајао неки нови град, неки други непознати људи, било је десетувече, а јунско сунце је бљештало у пуном сјају.

И тако је почео нови живот, негде тамо, у земљи о којој људи не знају много, где живе неки људи са плавом косом и очима и широким хладним осмесима, на обалама Балтика.

Међутим, у мени су се пробудиле снажне позитивне емоције, и жеља да идем напред. Одмах сам уписао интензивне курсеве језика, слушао по цео дан ТВ, радио, људе, и успео да солидно научим језик након 6 месеци боравка у Финској.

Био сам неизмерно поносан када сам са својим новим финским пријатељима причао на том немогућем језику, али је било све лакше и лакше, а Финци су са одушевљењем и неверицом гледали у неког Балканца који је одлучио да се заинати и научи њихов чудан, за многе „ненаучив“и „немогућ“ језик (наравно када има 15 падежа...шта даље рећи!)

Био сам јако добро прихваћен на свом новом послу у истраживачком центру. У мојој групи Финаца није било, само странци са разних крајева света, тако да сам се на послу осећао као у некој међународној зони под финским протекторатом.Све ми је на почетку било чудно. Дан који нема намеру да се заврши када је лето, и ноћкоја траје и траје када је зима, промењљива финска клима из сунца у снег, из снега у маглу, па у налете ветра... Затим ту је била и чудна финска храна, живи лосос и харинге са јечменим хлебом на милион начина, специјални ускршњи специјалитет „меми са шлагом“, (црна маса налик на катран од јечма),кобасице од крви и пиринча, гулашод ирваса са џемом од рибизли, и много много других изненађења.

И онда како је време пролазило све је деловало као да постајем део ове земље, можда због моје жеље да се интегришем у друштвену заједницу.Почео сам да радим као лекар у болници, и схватио да је то оно што сам одувек желео, да своју професију радим на најбољи могући начин, на Клиничком центру у Хелсинкију у Универзитетској болници.

У Финској сам упознао и своју садашњу љубав , девојку без које не бих могао да прођем многа искушења у овој земљи, и која је могла да ме разуме (углавном) у мојим понекад болесним амбицијама.

И тако сам се јутрос пробудио и схватио да супрошлевећдве године, и да сам на последњој апликацији за боравишну дозволу штиклирао рубрику „остајем заувек“. Неко би рекао, то је само папир, међутим за мене је то значило много, значило је да ово постаје моја друга земља, где ће ми се можда родити деца, и у којој ћу дуго дуго остати. И данас сваки пут кад се чујем са родитељима и пријатељима из Србије, мислим да су ту негде, да ћу их сваког часа видети, а у ствари су тако далеко.

И тако мој живот тече у земљи галебова и поноћног сунца…иде мирно и тихо као и све у Финској, без тензије, без притиска, спокојно, и води до остварења многих животних циљева.....на жалост не на мом Дорћолу.

Звук мог Дунава се више не чује, само јата галебова чије громко крештање ми личи на циничан смех.