Moguća sudbina Kosova i Metohije

Zapadnom svetu je izgleda stalo da kosmetski čvor bude rešen do kraja tekuće godine. Dobro je što više nije jedinstven u stavu da Srbija prizna surogat državu Kosovo, samoproklamovanu na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija u njenom sastavu. Sjedinjene Američke Države, za razliku od Nemačke i nekih evropskih država, smatraju da bi problem Kosmeta mogao biti rešen i kompromisom. Dobro je takođe što Rusija i dalje insistira na Rezoluciji Saveta bezbednosti OUN 1244, smatrajući da definitivno rešenje, ukoliko bude prihvatljivo za Srbiju, mora biti zajemčeno novom rezolucijom koja bi zamenila postojeću. Nije međutim dobro to što građani ne znaju za šta se Srbija zalaže u pregovorima sa kosmetskim Albancima. A kako bi i znali na osnovu izjava kao što su: „Ne dolazi u obzir da Srbija ne dobije ništa a da Albanci dobiju sve” ili „Štitićemo svoju zemlju i srpski narod na Kosovu”. Zbunjuju i reči o „razgraničenju sa Albancima”, jer ostaje nejasno da li se misli na Albance na Kosmetu, u Albaniji ili u Srbiji. Nejasna je i nedavna izjava predsednika Vučića koja glasi: „Nazirem kakve bi mogle biti ponude za rešenja pitanja Kosova, a ako tako bude, moj odgovor će biti – ne.”

Zagonetan pregovarački stav Srbije čudi, jer u njenom ustavu jasno piše da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, koja je jedinstvena i nedeljiva (član 8. stav 1), i koja ima položaj suštinske autonomije (član 182. stav 2). Stoga začuđuje pitanje predsednika Vučića upućeno državama Kvinte da se izjasne o tome šta one vide kao „suštinsko rešenje kosovskog problema”, jer se odgovor nalazi u drugoj rečenici člana 182. stav 2. Ustava Srbije, koja glasi: „Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu ustava.” Da je taj zakon donet, a čekamo ga skoro 15 godina, predsednik Vučić ne bi postavio ovo pitanje nego bi u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima zastupao i štitio položaj južne srpske pokrajine kao suštinske autonomije, našta ga obavezuje i preambula ustava. To važi i za svakog drugog nosioca javne funkcije.

Šta bi suštinska autonomija mogla da znači? Ustav odgovor prepušta zakonu koji se donosi u postupku za promenu ustava. Kako taj zakon još uvek nije donet (!), ostaje da značenje suštinske autonomije odgonetnemo uz pomoć etimologije. Poreklo reči „autonomija” proizlazi iz zbirnog značenja grčkih reči „autos” i „nomos”, kojima se hoće reći – biti sam sebi zakonodavac. Zato se i može zaključiti da deo države u tom statusu mora imati sopstvenu zakonodavnu vlast, čije okvire bi, u našem slučaju, trebalo da odredi zakon koji se donosi po postupku za promenu ustava. Onaj ko u suštinskoj autonomiji ima zakonodavnu vlast, mora u istim okvirima vršiti i izvršnu i sudsku vlast, jer se jedino tako može obezbediti sprovođenje i primena autonomnih propisa. Van autonomnih okvira, zakone donose, sprovode i primenjuju izvršni i sudski organi države. Njima se na jedinstven način za čitavu državu uređuje – odbrana, bezbednost, granica, međunarodni odnosi, monetarni sistem, kao i kretanje, odnosno promet ljudi i kapitala.

Država sa suštinskom autonomijom, u jednom njenom delu, trebalo bi da ima manji broj predstavnika tog dela u svojim organima, srazmerno suženom obimu funkcija koje država vrši u autonomiji.

Ustavna obaveza da se južna srpska pokrajina uredi kao suštinska autonomija, zahteva da se to obavi saglasno Rezoluciji Saveta bezbednosti OUN 1244, koja je i navela Srbiju da svojim Ustavom Kosovu i Metohiji prizna najviši stepen autonomije, ne narušavajući vlastiti integritet i suverenitet.

Što se Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i surogat države Kosova tiče, on je te odnose učinio složenijim umesto da ih relaksira. Tim sporazumom Srbija je, kršeći vlastiti ustav, prepustila sudsku i javnotužilačku funkciju, policijsku delatnost, lokalnu samoupravu i sprovođenje izbora samoproklamovanoj državi koju ne priznaje! Surogat država Kosovo pristala je da na teritoriji u njenoj faktičkoj vlasti obrazuje Zajednicu opština sa većinskim srpskim stanovništvom, ali tu obavezu nije ispunila iako je od njenog preuzimanja prošlo više od sedam godina. Umesto da dalje pregovore uslovi ispunjenjem ove obaveze, Srbija je pristala da nastavi pregovore, rizikujući da i buduće obaveze druge strane ostanu neizvršene, uz neshvatljivu ravnodušnost Evropske unije kao medijatora i garanta sporazuma. Ipak, i to ima svoju „dobru stranu” jer Srbiji omogućuje da vrati pregovaračko dostojanstvo raskidom Briselskog sporazuma na osnovu člana 60. Bečke konvencije o ugovornom pravu, čime bi bile sanirane i grube povrede njenog ustava. Ako se to dogodi, a razlog već dugo postoji, u novom sporazumevanju o normalizaciji odnosa sa kosmetskim Albancima ‒ Srbija mora da vodi računa ne samo o kvalitetu garancija za ispunjenje preuzetih obaveza nego i o pregovaračkoj potenciji svojih predstavnika. Pritom mora imati u vidu da pregovaračka legitimacija pripada vladi jer ona, po članu 123. tačka 1. Ustava, utvrđuje i vodi politiku zemlje. Vlada je, dakle, pozvana da u skladu sa ustavom najpre utvrdi „crvenu liniju” pregovaračkih dometa da bi potom premijer ili član koga on odredi učestvovao u samom pregovaračkom procesu. Zato je nužno da na čelu ili u sastavu ovog organa budu ljudi dostojni poverenja i uloge koja im bude poverena.

Pošto Evropska unija nije bila delotvorna ni kao medijator sporazumevanja, ni kao garant postignutog sporazuma, Srbija uz podrške Rusije i Kine, mora insistirati da se obe ove uloge vrate Savetu bezbednosti OUN, jer status Srbije nije samo evropsko nego i planetarno pitanje.

Bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista