Otac Gedeon.

ČAČAK – Julski dan topal, da se jedva diše. Usijan vazduh treperi, znoj sa čela kipti, a nigde se u hladovinu ne smeš skloniti. Neka nesvestica hvata sve redom, ali se opet ide, radi nosi. Roblje je. Neprijatelj stoji nad glavama interniranih stotinu pedeset pravoslavnih sveštenika srpskih koji su, kao sumnjivi po monarhiju, iz svih srpskih krajeva doterani. Stoji više njihovih glava i kao vrana jednako ih kljuca u mozak, tera na posao, prostački psuje, udara. Poneki posrće, ali opet ustaje, sklanja prljavom rukom ulepljenu kosu s lica, pomešanu sa znojem i prašinom, i žuri napred.

Prvo su pleli asure i cipele od slame, a ima već nekoliko dana kako prenose drva sa željezničke stanice u lager. Sa kamilavkama i čitama na glavi, u crnim dugačkim haljinama idu oni kroz kogor u Nežideru u Madžarskoj na početku Velikog rata, dva po dva, te njihova povorka čudno izgleda. Debeli trupci stoje im na vratu i ramenima. Nemoćni, ispuštaju teret i debele cepanice padaju na noge njihovih najbližih drugova. I, tada nastaje ljutnja, međusobno ukorevanje, te svaki dalji korak postoje još teži. Na sve to nadvila se crna avet gladi, a srce obavila duboka čežnja za otadžbinom.

A u tihoj noći, kad se umorne kosti optuže po hladnoj zemlji, opet se duša osveži i povrati. Zaborave se uvrede i nastane bratski razgovor.

– Odavno smo sanjali o ujedinjenju, govori prota Vukajlo Božović, stari četnik i čuvar srpskog imena u Staroj Srbiji. Odavno propovedali ovaj rat za oslobođenje...

Pa lagano nastavlja:

– Ali, moramo prvo robovati ovako, da se mukom i nevoljom našom operu neki teški gresi naši, te da se kroz stradanje dođe do Vaskrsenja.

Svi ćute, slušaju. Malo posle, pop Neofit iz Guče počinje nervozno:

– Pa neka, neka patimo. Neka mi svi propadnemo, ali samo neka Srbija vaskrsne...

– Ćutite, možda nas slušaju – dodao je neko šapatom.

– Ja se ponosim svojim stradanjem – čuje se glas arhimandrita Gedeona (imenom – hrabri ratnik), starešine manastira Mileševa, ali mu je teško gledati šta rade od ovog dobrog naroda.

Usred tihog razgovora ču se zveket oružja i surovi zvižduk da se ćuti i svetlost gasi, jer negde na drugom kraju barake plašljivo je svetlucala voštana svećica. Pred njom je iz svog molitvenika dobri pop Vasilije Marić iz Seljana svake večeri dugo i dugo pobožno čitao molitve za spasenje.

Kad i taj žižak utrne straža prođe kroz baraku, nastane tajac. A sutradan, pošto su preneli sva drva, sveštenici su istovarali bale presovanog sena i prenosili ih sa stanice. Na oca Gedeona beše se zapovednik neprijateljski okomio, kao da je poslat da ga umori.

– Ti, stari, nosiš ovu – veli mu i naređuje drugoj dvojici da mu na leđa natovare jednu najveću.

– Ne mogu, teška je – odgovara on i saginje se da mu se na leđa bala metne.

– Hajde, napred – čuje se komanda i svi natovareni kreću lagano. Mlađi nose, ali stariji teško dišu, zanosi ih teret, posrću, padaju i tada svi čekaju. A put dugačak, neravan, kao put na Golgotu.

Otac Gedeon već jedva mili pod teretom. Savio se gotovo do zemlje i krupne graške znoja lete mu sa čela. Bela kosa preliva mu se na suncu kao srebro, a oči umorne, mutne. Bori se sa poslednjim ostacima svoje snage. Borba teška, a snaga slaba. Starost osvojila, srce ubrzano bije i on se otima. Još nekoliko očajnih koraka, pa mu naiđe neki mrak na oči i odjednom ispusti teret, zanija se i pade.

– No, hajde – reče mu stražar, ali se stari arhimandrit ne pokrenu.

– Hajde – viknu ovaj još jače i udari ga kundakom, ali kao odgovor na to dođe poslednji trzaj i uzdah sveštenikov.

Cela kolona stade. Obližnji zbaciše terete i potrčaše mu upomoć, ali njegove ruke i noge behu klonule. Položiše ga nasred puta, ali mu oči behu zatvorene, bez ijedne suze, a lice bledo kao svetiteljsko.

Dan je bio topal, da se jedva disalo. Usijan vazduh je pržio, a kolona je sve dalje odmicala pod svojim teretom. U daljini iza njih videla se na zemlji jedna crna silueta i stražar sa puškom više nje. To je on čuvao mrtvog starog srpskog sveštenika, koji mu je kao junak pao za slobodu i ujedinjenje.

I, tada sto i pedeset slugu Božjih proplaka u isti mah u tuđoj zemlji.

Ove čemerne retke složio je prota čačanski Živojin G. Aleksić, takođe rob u Nežideru, i objavio kad je vojna minula u „Pregledu crkve eparhije žičke”.