Vajfert se obogatio od borskog rudnika

U rubrici „Među nama” 22. septembra objavljeno je pismo Stevana Vasića u kome on piše o nemarnom odnosu prema zaostavštini Đorđa Vajferta, imućnog građanina i dobrotvora, Pančevu.

Najveći deo svog bogatstva ovaj Pančevac stekao je na istoku Srbije. Nakon završetka školovanja u Pančevu, diplomiranja na Trgovačkoj akademiji (ekonomski fakultet) u Budimpešti i sticanja pivarskog znanja na Poljoprivrednom institutu u Vajenštefanu kod Minhena, Đorđe Vajfert je 1872. godine došao u Beograd, gde je od oca Ignjata dobio novosagrađenu pivaru (sadašnji BIP) na Topčiderskom brdu. Na samom početku, Đorđe se opredelio da za pogon pivarskih mašina koristi ugalj.

Sa rudarskim inženjerom Všetečkim 1873. godine otvorio je rudnik Kostolac. Imao je udeo i u Sikolskom rudniku uglja, a sa Smolom Minhom, vlasnikom rudnika uglja Rtanj, istraživao je nalazišta u Brusničkom potoku. Njegova rudarska strast pretila je da pivara na Topčideru bude „prodata na doboš”, ali spasavao ga je poslovođa Aron, koji je savesno upravljao pivarom.

Posle Pariske izložbe 1887. godine, na kojoj je podnet i izveštaj geologa Feliksa Hofmana o zlatu Deli Jovana, Vajfert je od vlade Srbije dobio dve koncesije: koncesiju Sv. Ignjata (ime po ocu) za ispiranje zlata iz Bele reke i koncesiju Sv. Ane (ime po majci) za rudarsku eksploataciju zlata na području sela Glogovice, Luke, Sikola i Salaša, na 250 hektara rudnih polja. Centar te koncesije, na kojoj je Vajfert podigao rudnička i flotacijska postrojenja, upravne zgrade i radničke stanove, bio je na mestu zvanom Rusman, nekoliko stotina metara od Glogovice.

Uporedo sa eksploatacijom ove dve koncesije, Vajfert je uz pomoć svojih rudarskih inženjera istraživao i područje sela Bor. Sa menicom od pedeset hiljada dinara u zlatu Vajfert je od Trgovačke banke u Beogradu dobio traženi iznos novca koji je 1903. godine uložio u otvaranje borskog rudnika. Tu koncesiju je nazvao „Sveti Đorđe”, obuhvatala je 2.400 hektara rudnih polja, i Vajfert ju je ubrzo prodao jednoj francuskoj kompaniji, sa osnivačkim kapitalom od pet i po miliona zlatnih franaka. Vajfert je za sebe zadržao doživotnu funkciju predsednika Upravnog odbora, sa sedištem u Beogradu, a direktor rudnika bio je Francuz Alber Lorens. Upravnik rudnika bio je Čeh Franjo Šistek, a upravnik topionice Belgijanac Mauricije Forman. Sedište kompanije bilo je u Parizu, a iza kompanije stajao je jevrejski kapital – Pol Mirabo i braća Pijereri.

Zahvaljujući bogatstvu koje je stekao kao suvlasnik borskog rudnika, Vajfert je postao poznat u međunrodnim finansijskim krugovima, a bio je, u dva mandata, 26 godina guverner Narodne banke Srbije.

Jovan Popović,
Beograd