„Sedam svetskih čuda” porodice Topalov

Zašto bi se na domaćem tržištu knjiga nudile kupcima samo luksuzne, bogato ilustrovane „slikovnice za odrasle” koje su strane licence sa srpskim tekstom kada možemo imati i domaće, kao što je „Sedam svetskih čuda” u izdanju zrenjaninske „Agore”.

Autor teksta i najvećeg broja prelepih fotografija je kardiolog, pesnik, pisac priča i svetski putnik iz Novog Sada Vasilije Topalov, a saradnice i saputnice bile su mu supruga Anđelka i ćerka Vesna.

Ugledajući se na mnoge svoje prethodnike koji su od antičkih vremena, poput Herodota, špartali po svetu, a zatim pričali i pisali o „čudima” koje su videli, porodica Topalov je odlučila da upozna, na licu mesta ili preko pisane građe onih, famoznih, sedam svetskih čuda staroga sveta, pa da im priključi jedan od mogućih izbora sedam novih, onih koja su nastala od trećeg veka pre nove ere kada je počela gradnja Kineskog zida, pa do početka 20. veka kada je podignuta statua Hrista Spasitelja na vrhu brda Korkovado iznad Rio de Žaneira u Brazilu.

Uz ovih 14 građevina, koje su po oceni sastavljača knjige nezaobilazne i neosporne, ponuđen je i pregled onih 60 najlepših, najčudesnijih dela ljudskih ruku koje je izdvojio Roland Guk.

Pošto je ovo imaginarno putovanje započelo iz Novog Sada a na ideju da se napiše ova knjiga se došlo u Rovinju, na kraju knjige se našao i izbor slika ova dva grada, čudesna mesta, za porodicu Topalov.

Pre sažete informacije o svakom od 14 odabranih „čuda”, autor se pozabavio pojmom tragajući za raznim definicijama reči „čudo” da bi došao do zaključka da jednoznačna definicija ne postoji ali da su onih sedam građevina koje su u antičkom svetu proglašene za „reper” ostale polazište i za procenjivanje svih kasnijih čudesnih, nestvarno lepih, nestvarno velikih, nepojamno komplikovanih građevina.

Za one koji ne znaju koja su svetska čuda sa Herodotove liste iz 5. veka pre naše ere, Topalov podseća da su to sve bile građevine unutar carstva koje je stvorio Aleksandar Veliki – od Keopsove piramide i Farosa u Aleksandriji koji su u Egiptu, preko Zevsovog hrama u Olimpiji u Grčkoj, Mauzoleja u Halikarenasu, danas je to Bodrum u Turskoj, u kojoj je bio i Artemidin hram u Efesu, do Semiramidinih visećih vrtova u Vavilonu (Irak), i Klosa na ostrvu Rodosu. Od svih sedam danas postoji, manje-više u istom stanju u kakvom je bila kada ju je video Herodot, samo je Keopsova piramida, dok su ostala ili zauvek nestala ili se mogu videti samo jadni ostaci. Za neka, kao što je Kolos sa Rodosa nije utvrđeno ni tačno mesto gde je bio podignut.

Od tada do danas pravljeno je nekoliko novih lista svetskih čuda, ali ni jedna nije dobila zvaničnu potvrdu da je usvojena od neke svetske organizacije kao što je Unesko, koja stvara svoju listu svetske kulturne baštine i još uvek se proširuje.

Međutim, Topalov je prihvatio da za sedam svetskih čuda koja danas postoje prihvati one za koje je glasalo 100 miliona ljudi iz celoga sveta putem SMS poruka.

Na toj listi su: Kineski zid, Tadž mahal u Indiji, Petra el Deir u Jordanu, Koloseum u Italiji, Čičen Ica u Meksiku, Makču Pikču u Peruu, i Hristos Spasitelj u Brazilu.

Uz brojne ilustracije, kolor fotografije za svako od ovih 14 lokaliteta autor daje enciklopedijske podatke, okolnosti pod kojima su nastale, kako su građene, koje su civilizacije i koja su im bila verovanja koje su ih podigle. Na kraju svakog poglavlja opisuje se „ šta je bilo posle”.

Knjiga jeste namenjena mladima, studentima,ali i svima koji žele da nešto novo nauče ili se podsete na ono što su nekada znali, a slike su već dovoljne da knjiga povede svakoga na jedno vizuelno putovanje u daleku prošlost ili u neke daleke i egzotične krajeve .