Odgovorna vlada

Nova vlada još nije sasvim definisana, bar kadrovski, ali se već danima vodi prava javna rasprava – kakav to treba da bude kabinet. Preovladava stav o socijalno odgovornoj vladi. Naravno, ne samo zbog koalicije, koja će je činiti zbog predizbornih i drugih obećanja partija članica, već što je to samo po sebi jasno – svaka, ne samo buduća vlada mora da bude socijalno, društveno odgovorna.

Ali, za razliku od tog, opšteg konteksta, koji se sam po sebi podrazumeva, nova, buduća vlada ima i nešto uži socijalni zadatak – da povede više računa ne samo o penzionerima, već i o ostalim elementima socijalnog korpusa. Konačno, partijski program Socijalističke partije nije nikakva tajna, a još manje dogovor onih koji će deliti vlast u narednih četiri godine.

U svemu tome, naoko, nema ništa sporno, ali nešto je zabašureno. Možda ne namerno, ali za budućnost ove zemlje i njenih najmlađih, ipak, postavljeno naglavačke.

Niko ne spori da ova vlada i buduća vlast moraju da budu socijalno odgovorni, ali šta je sa onima na čemu će ta socijala počivati? Treba li ta vlada da bude i ekonomski odgovorna? Naravno. Ali, kako, kada joj je prvorazredan zadatak da podmiri socijalna i druga davanja, a ne da podigne privrednu aktivnost, strane investicije, da poveća broj zaposlenih, standard svih građana… da, konačno, smanji inflaciju na razumnih tri do pet procenata. A sve to košta.

Mandatar tek treba da se suoči sa svim političkim obećanjima iza kojih stoje realna prava i pare. Niko ne osporava činjenicu da su prosečne penzije male, ali ni plate onih koji treba da ih zarade, jer su penzioni fondovi naših roditelja, baka i deka, odavno protraćeni, nisu mnogo veće. Može li prosečna penzija da bude 70 odsto prosečne plate? Može, kažu pregovarači u formiranju vlade, ali ko će i kako da obezbedi desetine milijardi dinara za taj izdatak – niko ništa ne kaže.

Opet se poseglo za starom socijalističkom, samoupravnom praksom. Da delimo i preraspodeljujemo čak i ono što nemamo. Na račun budućih generacija.

Srbija je jedina država u Evropi koja iz budžeta podmiruje živim parama penzioni fond. U njega uliva najmanje 35 odsto potrebnih para. Malo je zaposlenih da bi svojim doprinosima, kao protočni bojler, uneli para za spokojnu starost sadašnjih penzionera. Ko će to i da li činiti onima koji sada to rade – ostaje da se vidi, ali para za penzije nema ni u trenutnim okolnostima kada su 56 odsto prosečne plate. Preračunavaće se ko bude morao, ali izdatak za dato obećanje o 70 procenata penzije od prosečne plate neće biti ni malo lako.

U približavanju ujedinjenoj Evropi i njenim standardima, što je i opredeljenje buduće vlade i koalicije, koga je podržala većina izbornog tela, najpre ovaj kabinet, a po svemu i sledeći, moraće da se suoči sa ozbiljnim ograničenjima u pogledu reforme javne, a potom i socijalne potrošnje. Budžet, dakle, mora da se očisti od svega onoga što nije direktan državni trošak, a to penzije ni po čemu, osim kod nas, nisu.

A to bolno „dranje” moraće da uradi neka odgovorna vlada. Bez ijednog predizbornog ili koalicionog epiteta. Ponajmanje – socijalnog.