Zločini, ali bez kazne

Oslobađajući Nasera Orića od komandne odgovornosti za ratne zločine počinjene nad Srbima na području Srebrenice i susednih opština, Haški tribunal je, najverovatnije, propustio poslednju šansu da, koliko-toliko, dokaže da je objektivan delilac pravde.

Žalbeno veće je svoju odluku obrazložilo time da u prvostepenom postupku nisu izneseni „svi potrebni dokazi da bi Orić bio osuđen po komandnoj odgovornosti”. Ujedno, konstatovalo je da su u Srebrenici i njenom širem području počinjeni zločini nad Srbima. I, uprkos tome, zaključilo da „dokazi da su se zločini dogodili nisu dovoljni da bi se održala presuda pojedincu za ove zločine”.

Ako Orić, možda, i nije mogao da spreči zločine vojnika i oficira koji su mu bili podređeni, sasvim je sigurno da je sa mesta komandanta 28. divizije Armije BiH mogao da kazni počinioce nedela. On to nije učinio, tako da do danas nijedan Bošnjak nije osuđen za 3.276 ubijenih i poginulih srpskih boraca i civila u Srebrenici i susednim opštinama, koji su stradali od jedinica pod Orićevom komandom.

I kad je već reč o komandnoj odgovornosti, vredi podsetiti da je Žalbeno veće Haškog tribunala početkom aprila ove godine ublažilo kazne bošnjačkom generalu Enveru Hadžihasanoviću i pukovniku Amiru Kuburi. Hadžihasnoviću je kazna smanjena s, blago rečeno, čudnim obrazloženjem: da, bez primene sile, nije mogao kontrolisati jedinicu od stotinak mudžahedina koji su u srednjoj Bosni počinili ratne zločine nad Srbima i Hrvatima.

Za to vreme, srpskim oficirima izricane su drakonske kazne zbog takozvane komandne odgovornosti. Najdrastičniji je slučaj komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa general Stanislava Galića kojem je prvostepena kazna od 20 godina povećana na doživotni zatvor.

Pre Orića, sudije Haškog tribunala su, pored ostalih, oslobodile generala Sefera Halilovića, koji je bio optužen za ratne zločine nad Hrvatima u zapadnoj Hercegovini, i jednog od vođa Oslobodilačke vojske Kosova Ramuša Haradinaja, koji je odgovarao za ubijanje Srba, Roma i Albanaca koji su bili lojalni Srbiji. 

Negodovanje tužilaštva na presudu Haradinaju je svojevrstan cinizam. Jer, tek posle izricanja presuda, tužioci su se žalili da su imali silne probleme prilikom prikupljanja i izvođenja dokaza. Pogotovo sa svedocima, koji su zastrašivani, a neki od njih su spremnost da kažu istinu platili glavom.

Inače, na osnovu haških optužnica, sudovi su do sada izrekli ukupno 945 godina zatvora. Na 718 godina robije osuđeno je 45 Srba. Ostalih 227 godina, iza rešetaka provešće ili su već proveli dvanaestorica Hrvata, četvorica Bošnjaka i dvojica Albanaca.

Posle svega, umesno je upitati se: da li je Haški tribunal osnovan da bi pravda, makar i spora, ostala dostižna ili da bi održao stereotip, stvoren na početku raspada Jugoslavije, o lošim (Srbima) i dobrim momcima (svi ostali) na Balkanu?